Putovanja

Vijetnam – 2. deo: Svaki dan je borba

Nekada pomislim da smo svi genetski programirani da mislimo da je tuđe uvek lepše, bolje i slađe. Ne prođe dan da ne čujem nekog prijatelja ili poznanika da planira da napusti zemlju. Iskreno, ovo su najčešće ljudi koji su jedva izašli iz Srbije, i retko imaju realnu sliku života van Balkana. Ja im uvek pružim podršku, jer život je igra – pokušaš, pogrešiš, naučiš, pa nanovo. Danas sam takva, ali kada sam pauzirala svoj život i otišla u Vijetnam nisam bila. Plašila sam se da će sve što uradim biti pogrešno, a živela sam u svetu u kom se greške ne opraštaju. Zahvaljujući mom još većem strahu – da postanem kliše koji stalno govori a malo dela dok sedi u svom dvorištu okovan strahom od sveta – odvažila sam se da odem u Vijetnam. Onda sletim u Ho Ši Min, i život me obori kao nikada ranije.

Prvi put na ulicama Ho Ši Mina

Stigli smo. Šta sada?

Koliko god putovali, učili, čitali priče i blogove i gledali fotografije, tuđa priča nas nikada neće pripremiti za naše iskustvo. Čim se malo osvestimo, postanemo puni sebe, uvereni da smo dostigli vrh razumevanja univerzuma, i Ana onda sleti u Vijetnam i shvati da je jedva na prvoj lestvi merdevina. Prva istina koju sam naučila na ovom putu jeste, strah je jedna užasna stvar. Nije mržnja suprotna ljubavi, strah je! Taj strah koji me je probio do kostiju čim smo napustili aerodrom.

Šetajući ulicama Distrikta 3

„Vlažnost nije strašna,“ lažemo jedno drugo. „Ovaj vozač dobro vozi kola, za Vijetnam,“ nastavljamo da lažemo. „Sve je ovo normalno, u Vijetnamu?“ Krećemo se od aerodroma ka gradu, probijajući se kroz okean ljudi. Auto se zaustavlja tako što blago udari motore ispred sebe. Vozač ne ume da pronađe treću brzinu u razdrndanoj Tojoti land kruzer sa plastičnim krovom. Ulice se protežu u nedogled, bez semafora, bez pešačkih prelaza, ili znakova. Saobraćajna nesreća sa leve strane, saobraćajna nesreća sa desne strane. Hitna zaglavljena na kružnom toku ali niko se neće pomaći ni milimetar. Probijamo se kroz gužvu, polako, udišući filtrirani vazduh klime koji deluje samo malo manje otrovno od spoljašnjeg vazduha. I u autu, vlažnost obara, znoj curi niz čelo. Istina me polako sustiže – jebote, mi smo u Vijetnamu. Šta koji đavo tražimo u Vijetnamu!?!

Brza hrana na Kaš Mang Tangu

Stižemo u hostel, jednu od mnogih tužnih prljavih zgrada u nizu u toj centralnoj ulici Distrikta 1. Drum raskopan, trotoar ne postoji, vazduh pun opojnih mirisa koje samo možete zamisliti. Izujemo se, jer to tako mora u ovom hostelu, te krenemo bosih stopala po masnim pločicama ka svojoj sobi. Bila je to prva soba ikada u kojoj smo odseli da nije imala prozore. Čim smo zatvorili vrata za sobom, otvorila sam laptop, ukucala šifru za wifi i plačući tražila povratne karte za Srbiju iste večeri. Nekoliko sati plakanja, vriske i drame kasnije, odlučili smo da ipak nećemo iste sekunde krenuti nazad. Nemanja je uspeo da odglumi smirenost usred mog ludila. Prva kriza izbegnuta. Ostaje još samo 679038746738. Otprilike.

Naša jedina sreća bila je ta što smo imali drugaricu u Ho Ši Minu. Kad kažem drugaricu mislim ne baš blisku drugaricu devojke koju smo videli 2 dana u Turskoj, a koja je prijateljica žene našeg druga – kao sestre smo. Kejtlin i njenu devojku, Liju, upoznali smo prve večeri. One su nas onda upoznale sa Džulijom i Kajlom (njih dve nisu bile u vezi), i onda nas one upoznaju sa Kirsom i Emom (takođe u vezi). U roku od 2 dana bili smo okruženi prijateljima, i to većinom gej prijateljima sa 3 različita kontinenta. Nikada nisam imala predrasude na polju seksualne orijentacije, naprotiv, uživam da budem okružena drugačijim ljudima, razmišljanjima, iskustvima, ali lakše mi je zbog Nemanje. Nije da sam ikada brinula oko njega kad smo okruženi devojkama, ali što je sigurno, sigurno je.

Društvo u dalekom Vijetnamu

Mesec dana kasnije iznajmljujemo sobu u Kirsinom stanu u Distriktu 3. Kad kažem mesec dana, mislim 2 dana kasnije jer vreme u Vijetnamu ne teče. Tako je valjda kada nemaš obaveze, niti si okružen ljudima koji očekuju da im uvek budeš dostupan. Nismo bili svesni ni dana ni vremena. Dane smo provodili uglavnom bez reči, u tihom užasu svojih mučnih misli, o životu, domu, ljudima koji su sada bili daleko, i nepoznatoj budućnosti.

Kako je to živeti u Sajgonu?

Svakodnevne gužve

Užasno. Nekadašnji Sajgon, danas poznat pod imenom Ho Ši Min, najveći je grad u Vijetnamu po broju stanovnika, sa 10 miliona ljudi (ceo Vijetnam ima preko 90 miliona). Za razliku od tradicionalnog glavnog grada Hanoja, Ho Ši Min je opušteniji, raznovrsniji i pogodniji za hiljade mladih stranaca koji su došli da okušaju sreću ili zarade novac kako bi otplatili abnormalne studentske dugove svojih divnih američkih univerziteta. Iskreno, grad je lavirint strave i užasa, gde vazduh guši, motori gaze ljude po trotoarima, a tehnički neispravna voda sa česme čini da kosa opada. I eto mene, licemera, Srbija mi mala, Vijetnam veliki. Ima li mesta u svetu koje će meni biti potaman?

Još veća gužva

O haosu grada ne preterujem, naprotiv, ništa što ja napišem ne bi vas pripremilo za šok. Znači li vam nešto ako kažem da me je Kejtlin vodila za ruku prvi put kad sam kročila van hostela? Ili da smo Nemanja i ja posvetili ceo jedan dan vežbanju prelaženja ulice? Da je prvi savet koji smo dobili bio „Kad prelaziš ulicu, samo kreni i ne staj, oni će te već zaobići.“ A drugi važan savet „Šta god da se desi, nemoj da te udare kola ili da se mnogo povrediš, hitna pomoć nikada neće doći do tebe, ne mogu da prođu kroz grad od gužve.“ Ulica u kojoj smo živeli u Distriktu 3 vodila je do obližnjeg kružnog toka koji su naše prijateljice u šali zvale „Krug Smrti“. Kreneš gradom, prekrstiš se i prelaziš ulicu, a pljusak se spusti u roku od 14 sekundi, što ti i ne primećuješ jer si od vlage već mokar do gole kože. Onda uđeš u bilo koju prodavnicu ili kafić gde ljudi nisu otkrili da termometar može da ide i u plus, pa je u proseku nekih sibirskih -45. Pa pošto popiješ svoju ledenu kafu (jer drugačiju ne služe) ili zeleni čaj (bukvano zelene boje) sa ledom i gumenim bombonama, zaradiš zapaljenje pluća, ti kreni put kuće, u koloni jedan iza drugog po gotovo nepostojećem trotoaru, povremeno prelazeći ulicu kao u video igrici, samo što ovde nemaš 3 života. Pretvaraj se da ne vidiš čoveka koji sedi kraj puta i piša kroz šorc, a na ulazu u zgradu gde jednu sobu u stanu iznajmljuješ za 250 dolara, pazi da ne zgaziš na pacove koji stanuju u prizemlju. Ili na bubašvabe… lako ih je pomešati, iste su veličine. Onda idi operi kosu tehnički neispravnom vodom, čekaj da ti sva opadne, pa onda tako ćelav sedi u sobi gde klima ne može da postigne temperaturu ispod 30 stepeni. Sedi na krevet pored otvorenog prozora u nadi da će pirnuti vetar (mada nikada neće), gledaj predivan zalazak sunca kako rastapa nebo, dok povremeno proleću slepi miševi. Baci pogled na neraspakovane kofere u ćošku koji stoje neraspakovani jer ne želiš da prihvatiš da ti je ceo život baš tu, u tom ćošku, sa onim vijetnamskim šeširom na vrhu, kao magarećom kapom. I sedi tako taj kofer, kao kažnjen što je pričao na času i gleda u zid koji se guli, razmišlja zašto je ovaj stan tako skup i koji đavo ga je terao da se ikada spakuje, ode na aerodrom i preleti te puste hiljade kilometara. Isplači se, kao i svakog prethodnog dana, u tišini da on ne vidi jer i on ima svoje muke i demone i kofere po ćoškovima, i lezi u krevet, jer i sutra treba jesti jeftine sendviče punjene sastojcima za koje ne želiš da znaš i preskakati pacove i upišane ljude po ulicama. Naspavaj se, i sutra te čeka borba…

Zalazak sunca na Sajgonom

Nastavak naših dogodovština čitajte u sledećem tekstu!

Podeli svoje mišljenje

%d bloggers like this: