fbpx
Priče iz života

Prijateljstvo u doba korone

Kad si bila mala, imala si drugove u vrtiću i komšiluku. Ali onda ste krenuli u prvi razred i Jovana je to uradila u drugoj školi. That bitch. Kako se usuđuje da uništi naše jednogodišnje prijateljstvo igranja lego kockicama i crtanja cvetova. Ali brzo si prešla preko toga, ipak je to bila samo sedmina tvog polu-svesnog života. Ali onda si krenula u školu, i imala najbolju drugaricu iz klupe. Nakon četiri godine, ona je rešila da školovanje nastavi u nekoj drugoj klupi u nekoj drugoj osnovnoj školi, 3km dalje, ali nažalost, u desetoj godini života ta daljina je prevelika za nešto tako malo kao prijateljstvo. Slične promene dođu i na kraju osmog razreda, sve one fiksne brojeve koje si znala napamet i okretala brzinom svetlosti, više nikada nisi pozvala. Zvonili su predaleko za tebe.

U srednjoj školi taman sedneš u nove klupe, okružena novim ljudima, i taman naučiš ko je koliko puta ostavio uključenu peglu, koji čips Stefan jede na odmoru, ko puši iza škole tokom fizičkog, a od koga je najbolje prepisati latinski (da ja sam išla u Gimnaziju, i da, znam, latinski). A onda se i to sruši i jaz postaje onaj najveći u tvom dosadašnjem svetu – ljudi odu na različite fakultete, u različitim gradovima, ili se zaposle, ili ožene ili izrađaju decu. I nikada više niko neće postati toliki deo tvog života, da zna kad si se posvađala sa majkom, zašto trenutno slušaš Nickleback ili na koji način bi ubila profesorku biologije jer će ti ta njena četvorka sigurno obeležiti ostatak života (neće).

I to te stvarno opeče. Tolika izgrađena prijateljstva, rasturena daljinom Mladenovac-Beograd (skoro pa 50km). I počinješ da strepiš, ne od gubljena prijateljstva, već od daljine. Ona razdvaja ljude. I nemoj da ideš na drugi kontinent ili drugu zemlju, grad, fakultet, naselje, ulicu, zgradu… propustićeš sve one stvari koje čine prijateljstvo.

Kada smo Nemanja i ja razmišljali o selidbi u neku daleku zemlju ove naše planete koja u ovim izazovnim danima deluje sve manja i manja, odustali smo zbog daljine. Zbog babe koja ko zna koliko će poživeti, zbog roditelja koji se mogu razboleti dok smo mi tamo negde u crnom svetu, i zbog prijatelja koji bi bili izgubljeni u kilometrima. Zamisli samo sve propuštene rođendane, druženja, pijanstva, fore, rođenja dece, svadbe, popijena pića i neplanirana druženja utorkom. A ti si negde daleko, ne daj bože sa novim prijateljima, koje ni ne smeš tako nazvati, jer te uloge su ostale popunjene u prošlosti, u nekoj drugoj zemlji i gradu. I odustaneš.

___________________________

Stotine hiljada ljudi se razboli. Desetine hiljada umiru, kafići u kojima ste pili lošu kafu, pa o toj kafi raspravljali 20 minuta jer toplo mleko stvarno uništi kvalitet espresa, zatvoren je. I kafana gde ste rukama jeli jagnjetinu. Svadbe se pootkazuju. Poslovi se smeste u neuređene kućne kancelarije, uglavnom trpezarije. A ti i dalje sediš u istom mestu sa svojim prijateljima. Anja i Nevena su 2 minuta daleko, Nikola 12, ali počeo je policijski čas, i nema kasnih šetnji poznatim ulicama i večeranja pljeskavica po lokalnim trovačnicama. Ostala si tu, u strahu od te daljine za koju si mislila da gradi i drži prijateljstva na okupu, što je možda bilo tačno kada si sa 7 godina krenula u školu. Ali u međuvremenu je prošlo dvadeset godina.

I slaviš rođendan, udaljena od bliskih prijatelja minutima, ne kilometrima, dubokim snegom, minusom, koronom, socijalnom distancom, zatvorenim restoranom, vanrednom situacijom, policijskim časom, i u tom trenutku, mogla bi da sediš na Maldivima, isto kao i u Mladenovcu (samo verovatno ne bi bilo snega). U 7 se uključujete u Zoom preko podeljenog linka. Svako je spremio svoju večeru, sipao svoje piće, a Nevena šije masku za lice. I sedimo okupljeni oko metaforičnog stola, i pričamo iste one priče o životu i poslu i igricama, i ljudima koji su uspeli da me iznerviraju, i rođendanu,… i pevamo pesmice, i Nevena malo zabušava jer šije masku i nije nešto slobodna pred kamerom. I prijateljstvo živi i u doba korone, jer prijatelji tako žele.

Da se čuju, da popričaju, da saznaju zašto i dalje dođavola slušaš Nickleback i zašto si španske serije zamenila korejskim. Anja i Nikola prijaču o treningu, svi pričaju o hrani, a sada kada smo veliki jedemo malo skuplje čipseve i izmišljamo koja vina i džin pijemo. I niko ne propušta rođendan, ne propušta ništa.

I prijateljstvo živi u doba korone, jer prijatelji tako žele.

Podeli svoje mišljenje

%d bloggers like this: