fbpx
Priče iz života,  Putovanja

PRIČA O PIZZI I PARFEMU

Stvarno mi je preselo. Ja nisam strpljiva osoba, a već sat vremena izigravam strpljenje na ulici, pred starom parfimerijom. Kada meni presedne, može to biti najbolje mesto na svetu, ali bole noge, leđa, hladno je, žedna sam, postajem mali demon – kao nekada. Ispred nas dve kineskinje, pričaju na kineskom, sigurna sam ogovaraju nas, ali ogovaramo i mi njih.

„Ja stvarno mislim da naši ljudi treba da imaju neko prvenstvo.“ Nemanja se ne slaže. Njemu je uvek žao svakoga, a meni je prvo žao mene. Valjda smo zato srećni u vezi, dopunjujemo se. Elem, dve su napolju, a radnja ih puna.

Nemanja konačno ulazi da izvidi situaciju i izlazi u oblaku mirisa. Sa osmehom potvrđuje „Unutra je ludnica“. Pet minuta kasnije, i mi smo prošli kroz vrata sa zvoncetom i postali deo ludila.

Parfimerija Sava, ulica Kralja Petra 75, i u njoj, najpoznatiji i jedini parfimer Srbije, Nenad Jovanov i ovog subotnjeg prepodneva u ulozi mađioničara, sa suprugom kao asistentom. Mesto za koje sam ja čula par nedelja ranije, na ovoj lokaciji postoji od 1954. godine i poznato je širom sveta, ali ne i širom Beograda. Otkriva se ljudima, kako mi deluje, u pravo vreme, po potrebi, kao magična soba Hogvortsa.

I možda očekujete da vam sada pričam o procesu mešanja mirisa, pravljenju parfema, slatkoći i svežini i transformaciji života kada iz radnje izađeš namirisana nečim posebnim, ali nećete to dobiti. Ja ne volim da pišem o stvarima koje ne znam, a moje skromno poznanstvo ovog zanata završava se na razlici između parfema i toaletne vode – Parfem je jači, više miriše i samo je za žene, a toaletna voda je manje koncentrisana i koriste je oba pola. Kraj znanja.

 

Pa pošto sam parfimeriju ostavila čika Nenadu, u ovom tekstu pozabaviću se svojim zanatom – pričanjem priča.

Kada smo za sobom zatvorili staklena vrata, napolju nismo ostavili samo hladno decembarsko jutro, već i Beograd, naš svet, subotu, sve. Ugurali smo se, jedva, uz još sedam osoba u prostor koji nije pravljen za gužve. Sa svakim zvukom pumpice, priviđali su mi se šareni oblačići parfema u vazduhu, kao u crtanom filmu. Ipak nisam uspela da vidim to šarenilo jer smo ušli u malo ostareli, sepia svet sa sredine veka. Nameštaj pravljen oko drugog svetskog rata. Iz vitrine ispada šraf, više po navici nego po potrebi. Boce, bočice, pumpe, pumpice, novine i papirići i stara pisaća mašina šetaju po staklenoj površini koja izigrava pult ili sto. Samo su telefoni novi, a jezici strani.

 

Prilično sam sigurna da više nismo u Beogradu.

Okrenula sam se i izbuljila u naizgled prosečna, pomalo i propala zastakljena vrata. Mora da je u pitanju magija, jer sem što smo transportovani u neki svet van Beograda koji poznajemo, pa još u prošlost, odjednom je nestao i bol u nogama, nije mi bilo hladno ili vruće, umor je obrisan sa lica, a čula trepere u iščekivanju.

Prostorija se vrti u žućkastim notama, braon, sivo, staklo, još stakla, metal. Četiri grupacije od po četiri braon flaše na šanku, jedna pumpica i jedan brzi par ruku. Ruski, kineski, engleski, i srpski. Parfimer nas prepoznaje i imenuje nas „naš najstrpljiviji par dana“. I istog trena, ja postah strpljenje u telu dvadesetsedmogodišnje devojke. Osetila sam da čiku u u belom mantilu nikako ne smem izneveriti. Bio je previše poseban, brz, kao da nije stvarno hodao, već lebdeo, pa i kroz zidove prolazio – pomislila sam kako njega moramo sačuvati.

 

Mislim da je vreme prolazilo, ali niko još radnju nije napustio, čak su mnogi novi ulazili. I taman kad pomisliš da više nema mesta, uđe još jedna bakica sa svojom bočicom, i naglasi „dopuna“. Parfimer prepoznaje pogledom šifru i znano vikne „Daaaaaaa, Šanel“. Baka se osmehne i dva minuta kasnije napusti radnju. Ulazili su mladi i stari, u parovima, sami, svako sa svojom bočicom uredno u džepu. Neki su platili, neki ponovo ostali dužni, a drugi vraćali stare dugove. Ali u celoj priči, niko se tu nije osećao da plaća, novac je bio kao neka ugovorena igračka kojom se zabavljaju novčanici i kasa.

„Nemanja, znaš na šta me ovo podseća? Na ’Da Michele’.“ Rekla sam mu sa najvećim kezom na licu. I on se zasmejao „da, da to je to“. I tako je pizza ušla u priču o parfemima.

Leto 2014, naš prvi evropski roadtrip i mi pred jednom od najpoznatijih italijanskih picerija „Da Michele“ u Napulju. U 11 prepodne uredno smo poranili pred zastakljena vrata ulice via Cesare Sersale, ali nismo bili prvi. Kako je ovo bilo novo iskustvo za nas, čekanje u redu za picu nerazumljivo, a mi mladi, sa manje strpljenja, odlučimo da prošetamo naokolo i vratimo se od pola 12 kada otvaraju.

Pojavljujemo se pred pizzerijom u 11:35, ispred vrata i dalje red, a unutra, apokalipsa. Desetak muškaraca skroz u belom koji služe ljude za malim spojenim stolovima za koje seda kako ko stigne. Ljudi pice gutaju, ne žvaću, zalivaju Koka Kolom, ustaju i odlaze dalje.

Ja sama, Nemanja čeka u kolima, želim pizzu za poneti, ali ne znam gde sam to zakoračila. Energija koja ključa unutar zidova malo me nije naterala da se okrenem i izađem kroz vrata, nazad u Napulj, u stvarnost. Ali, miris pice, oko podne, bez doručka, bio je slađi od parfema.

Desno od mene, za kasicom pored vrata obrati mi se čovek na italijanskom. U tom trenutku sam znala zašto sam na faksu slušala godinu dana ovog jezika. Diktat mi nije trebao, ali sam vrlo lako na zidu prepoznala svega dve vrste pice koje su služili: Margarita i sa morskim plodovima. Cena je bila nekih smešnih 4 ili 5 evra.

Sastavila sam par rečenica na italijanskom potpomognutim najvećim kezom.

Za uzvrat sam dobila šta sam i ponudila – italijanski i osmeh. Čovek me uputio ka furuni na drugom kraju belo okrečene prostorije. Iza bele vitrine, stajao je deka od 70ak godina i razvlačio testo. Pored njega, dečko od 15ak koji je dodavao sastojke. I danas želim da verujem da mu je to bio unuk.

Na najfinije testo, mazali su domaći sos od paradajza iz tegle, a dečko je dodavao svežu, belu, cepkanu mocarelu. Flaša maslinovog ulja pod rukom, površina poprskana, pizza u sekundi prebačena na drvenu dasku koju je balansirao unuk. I završni momenat, jedan list bosiljka dodaje deda. Preda mnom pizzu ubacuju u furunu koja peče i pizzu i moju kožu (kao da julski dan nije dovoljno vreo). A pored furune, još jedan nasmejani italijan.

Kako je to običaj, poveli smo razgovor, malo o meni, malo o Srbiji, pizzi, a mocarela pod toplotom narasta u balone i puca. Italijan mi nakon nekoliko minuta spakova picu u kutiju, i uz nju me i izljubi dva puta, nek ide život. U čauri sreće i energije kojom me je picerija nahranila, mahnuh čoveku pokraj vrata i iskoračih u svetlo napuljsko popodne, ali i dalje se ne vratih u stvarnost. Ta vrela pica u ruci bila je amajlija koja me je i dalje držala pored furune, u toplini porodičnog posla, domaće radinosti, tradicije, kulture i najopojnijeg mirisa svežeg bosiljka među mocarelom. Da Michele stoji na tom mestu od 1870. godine.

U kolima me je čekao nemanja. Sela sam, otvorila kutiju, i počeli smo da jedemo. 5 minuta kasnije, kada sam poslala Nemanju nazad u piceriju, delom da bismo pojeli još jednu picu, delom jer nisam želela da on propusti jedinstveno životno iskustvo, gledala sam u masni karton. Zapitala sam se, šta sam ja tog dana tu kupila?

Bila je to najbolja pizza koju sam ikada igde pojela.

I mada naša, beogradska parfimerija nije mirisala na bosiljak i maslinovo ulje, miris je bio dominantna osobina prostora. Iz Italije me povratila toaletna voda sa mirisom divlje pomorandže koju je i poslednja kineskinja ispred nas kupila. Konačno, ili već, i mi dođosmo na red.

Ne znam šta je to sada spojilo ove dve priče u jednu, parfem i pizzu, osim možda istog početnog slova. Možda je to miris, možda sedi čika koji iza staklenog pulta koristi svoju magiju. A možda su ova pizzeria i ova parfimerija u stvari iste – osećaju se na ljubav i tradiciju.

Parfimerija „Sava“ – dođeš po parfem, životno iskustvo gratis.  

Podeli svoje mišljenje

%d bloggers like this: