Zašto slati razglednice: Pišem ti pismo sa putovanja
Nemanja i ja se nekad osećamo kao da imamo 75 a ne 25 godina, barem po standardima našeg modernog društva. Dok on veze, ja čitam uz svetlost sveće i zamišljam sebe u nekom prošlom vremenu gde su stvari rađene sporije, sa više razmišljanja i pažnje. Iako nikada u životu nisam primila ručno napisano pismo, nedostaje mi ono vreme kada je tako nešto bila svakodnevica. Pa, pošto sam ja putnik i pisac, razglednice vidim kao savršenu kombinaciju fotografije i reči. Uvek sam verovala u tu magiju i radost koju osetiš kada te se neko, odnekud iz daleka, seti. Kako bismo oživeli gotovo izumrlu tradiciju, pre nekoliko godina počeli smo da šaljemo razglednice, a evo i zašto...
1. Biranje razglednice
Ima li veće radosti od kupovine poklona za najbliže? Naći savršen poklon za osobu koja ti je draga i videti iznenađenje i radost na licu, čista je sreća. Ipak, kada pristupam kupovini iz ugla osobe koja putuje i samim tim oseća potrebu da svakome donese po suvenir, tu nastaje problem - problem zvani "treba mi još jedan kofer" i "danas jedemo leba i kukuruz šećerac iz konzerve jer smo potrošli 200 evra na magnete".
Rešenje problema su baš razglednice. Od pejzaža, do urbanih scena glavnih gradova, do najpoznatijih građevina, razglednice same po sebi nude raznolikost koju nema nijedan drugi artikal u prodavnici suvenira. Nekada smo trošili gomile novca na poklone koji se brzo polome ili zaborave, dok se nismo setili da i najjeftnija stvar može postati najposebnija.
2. Pisanje razglednice
Nekada davno, u svetu gotovo zaboravljenom, ljudi su koristili razglednice kako bi slali poruke izdaleka. Danas, poruke šaljemo u trenu i uvek smo povezani sa ljudima. To, pak, ne znači da razglednice treba da izumru, već da im samo treba naći novu svrhu.
Kao pisac, ja sam ovo shvatila (pre)ozbiljno. Sastavljam po tri verzije teksta, uređujem, prepravljam i personalizujem. Uglavnom pišem šale, i uglavnom babama i bebama, najčešće o tome kako umiremo od gladi i ne planiramo nikada da se vratimo kući. Ali, bez obzira šta napišem, razglednica će im uvek izmamiti osmeh. Nije poruka ta koja ih čini srećnim, već činjenica da gde god bili, i dalje mislimo na njih.
Ako vam treba pomoć, na raspolaganju je detaljan tekst o tome Kako pisati razglednice, jer to je jedna zahtevna forma.
3. Odlazak u poštu
Kada putujemo, želim da verujem da smo svi u potrazi za novim, autentičnim iskustvima. Iskusiti slanje razglednica u glavnoj pošti grada, posebno u novoj zemlji u kojoj ne govoriš jezik je pravi način da istražiš novu kulturu. Ne samo da su zgrade pošte nekada prelepe, istorijske građevine, važnije je to da one u sebi sadrže tradiciju. Kakva god bila zgrada, dovoljno je samo pomisliti na sve ljude koji su se tu našli pre nas, sa svojim porukama, emocijama na parčetu papira, i toplim željama za nekoga daleko. Ova aura je zajednička poštama i železničkim stanicama. Bilo kako bilo, izboriti se sa jezikom koji ne poznaješ, pokušavajući da objasniš da Srbija nije ni Sirija ni Siberia (Sibir) samo je po sebi izazov. Kada na kraju izađeš iz pošte, razglednice poslate, osećaš se kao pobednik.
4. Daj poštaru priliku da donese malo radosti u kuću
Poštar je pred vratima naglašavajući kako su „deca pisala iz..“. Tog jednog dana, kada poštar nosi razglednicu jednom domu, on ne nosi samo uobičajene probleme, račune, već i radost. Istina je da nekad ta radost stigne sporije iz Vijetnama nego mi koji smo je poslali, ali to nije poenta ove priče. Važna je razglednica.
To parče kartona prešlo je ogromne razdaljine, prošlo kroz mnoge ruke, sve vreme noseći u sebi nešto suštinski dobro - pozdrav za porodicu i prijatelje. Kada prime razglednicu, oni ne postaju samo deo našeg putovanja, već primaju i ljubav sa kojom je slika izabrana i poruka napisana. Vreme koje uložiš u razglednicu je ono što je čini posebnom. I to je njihova svrha. Zato, sledeći put kad otputuješ negde, odvoj vreme i pošalji razglednicu voljenim osobama.
5. Uspomena
Koliko god para potrošila na najboji džemper, majicu, šolju ili magnet za frižider, i donela ih kući, uvek uspeju da se zagube. To nije zato što me mama i tata ne vole (nadam se), već su ove stvari samo stvari i ništa više. Magneti padnu i polome se, majice su užasno turističke, a čašice (koje ja uvek kupim za rakiju) skupljaju prašinu u nekom kredencu.
Ipak, kad god sedim u dnevnoj sobi mojih roditelja, negde na polici, oko televizora, uz knjige, u vitrini, stoji razglednica. Vidim istorijski centar Varšave, slike safarija u Africi, i tradicionalne scene iz Vijetnama. Koliko god razglednice bile samo potrošno parče papira, lepe želje i trud koji su utkani u njih, čini mi se, traju večno.
