Sreća zvana Vijetnam: Hai Van Pass
Budimo se na dušecima obloženim plastikom u desetokrevetnoj hostelskoj sobi u Da Nangu. Dva dana ranije stigli smo u prelepi grad centralnog Vijetnama. Prvi put od dolaska u ovu haotičnu zemlju, osetili smo se sigurno na njenim ulicama. Bio je to donekle grad civilizovanog saobraćaja pa sam pomislila da je možda pravo vreme da iznajmimo motor. Malo je reći da se Nemanja obradovao. Nakon dva dana pešačenja, rešili smo da napustimo betonsku džunglu i uputimo se ka jugu, do jednog od najpoznatijih gradića u zemlji - Hoj Ana.
Već u prvim kilometrima otvorenog puta, shvatila sam pojam slobode o kom pričaju motoristi. Vožnja nije bila putovanje ka cilju, već sama po sebi cilj. Jedina mana, ispostavilo se, bila je što smo išli ka Hoi Anu.
Stari deo grada je ukratko, mala turistička zamka maskirana u stari lučki grad. I pomislićete da je nemoguće da sam se iznenadila, posle svih situacija kroz koje smo prošli, ali ovo je bio potpuno novi nivo. Detalje odbijam da beležim, jer kada uspomene izblede, želim da mi ostanu samo najlepša sećanja na ovih par dana.
Sledećeg jutra, budimo se u hostelskoj sobi u Hoj Anu, odlučni da nam iskustvo prethodne večeri neće uticati na raspoloženje. Ustajemo, potpuno nespremni za jedan od onih neočekivanih, veličanstvenih dana života.
Taj dan činili su poslednji sati našeg vremena u Da Nangu. U novčaniku su bile savijene dve karte za popodnevni voz ka Hanoju, gde smo se morali suočiti sa najvećom odlukom do sada - potpisati ugovore za predavače engleskog u lokalnim školama, i ostati u Vijetnamu još minimum šest meseci (jer nam je ponestajalo novca) ili kupiti povratne karte i krenuti kući. Tog jutra nismo bili spremni ni za jednu od dve opcije, ali u ovoj slučaju, veče će se pokazati pametnije od jutra.
Nemanja spakuje ono malo stvari u rančeve koje smo nosili sa sobom, i ja obučem štagod. Iznenadim samu sebe jer sam uvek verovala da najbolji dani života moraju da počnu sa savršenom haljinom, tijarom i čistom kosom, a danas toga nije bilo. Preskočimo doručak u hostelu (znam, znam, rekla sam “besplatan doručak je besplatan doručak”, ali život je više o izuzecima nego pravilima, a i, ne verujte svemu što ja kažem), sednemo na motor i uputimo se ka skrivenoj plaži za koju smo čuli prethodnog dana. Stignemo na skrivenu plažu koja se zvanično zove “Skrivena plaža”, tako da, stignemo na skrivenu “Skrivenu plažu”, poručimo doručak u baru i zvanično započnemo dan.
Skrivena plaža
U pola devet ujutru, plaža je pusta, a u daljini ribari vešto izvlače mreže. Posmatram ih kroz zum aparata i čudim se malim čamcima koji liče na velike ljuske oraha i daju šaljivu autentičnost sceni. Daleko iza njih, vide se obrisi planina sa drugog kraja zaliva. Voda je glatka i mirna, njima po volji, a i nama. Tamo negde na pučini, isplovljavaju veliki brodovi, kao kontrast ovoj priči o usamljenim alasima.
Nakon pola sata u vodi, smestim se u senku suncobrana i naručim svež kokos. Starija Vijetnamka uzima mačetu i iskusno raseče trvdi oklop svetlo braon lopte pune sladunjave vode. Sa kokosom i slamkom u ruci, i morem ispred sebe, slikam obaveznu Instagram sliku iz ugla koji čini da mi butine izgledaju mršavo. Kokos je naravno sranje, jer, sve te divne stvari su sranje, samo volimo da se pretvaramo da su fenomenalne. I tako ja ležim na plaži, i pijem svoj nesavršeni kokos, naravno, smejući se samoj sebi i urnebesnim problemima moga života, i razmišljam kako ne postoji ništa u ovom trenutku što bi me stvarno učinilo nesrećnom. Uprkos kokosu, bila je to savršena sreća.
Oko 10 sati kupimo stvari i vraćamo se na put, vozeći ka Da Nangu. Uprkos mom prvobitnom negativnom utisku o vožnji u Vijetnamu, uživala sam. Na motoru, po savršeno sunčanom danu, u centralnom Vijetnamu, osetila sam duh zemlje koji sam tako dugo tražila. Ja sam bila drugačija, ali i Da Nang je bio drugačiji.
Hostel u kom smo odseli ličio je na evropske hostele, sem što je mirisao na mokru pseću dlaku. To je verovatno bilo zbog velikog broja ogromnih kučića i drugih životinja koje su živele u prizemlju. Sobe su bile pune nasmejanih stranaca, i posle godina putovanja naučila sam da uživam u toj raznolikosti i uzajamnom poštovanju koje postoji u višekrevetnim hostelskim sobama. Prestala sam da razmišljam o dušeku, najlonu u koji je isti uvijen, da li me neko gleda, gde su mi stvari, ili koliko nam svima obuća smrdi. Svi smo očigledno dugo na putu, i to je još jedan razlog da se smejemo. Ta pozitivna energija mi je i dan danas glavna asocijacija na Da Nang.
Kako vreme prolazi, nekad se zapitam da li je taj grad uistinu bio magičan, ili smo tu impresiju stvorili delimično zbog sreće koju smo u tom periodu nosili sa sobom. Tih dana bili smo sušta suprotnost nama kada smo sleteli na aerodrom u Sajgonu. Vreme dolaska u Ho Ši Min i dolaska u Da Nang kao da je bilo udaljeno godinama. Nije bilo lako naučiti pronaći sreću u nepoznatom. Ipak, ovde u Da Nangu, uspeli smo u tome. Dodatno nas je radovalo znanje da su Klarkson, Mej i Hamond, tri mudraca koja su i inspirisala ovo putovanje, vozili istim putevima dok su snimali Top Gear, Vijetnam Specijal. To je možda bio šlag na našoj metaforičkoj torti sreće.
Son Tra Planina
Imali smo još dosta slobodnog vremena pre polaska voza koji će nas vratiti našim životima u Hanoju, pa smo rešili da se uputimo ka Son Tra poluostrvu. Nakon 20 minuta vožnje savršenim krivudavim putem uz planinu sa neprekidnim pogledom na more, stižemo do dragulja poluostrva, Son Tra Lin Ung pagode, i njenog čuvara, džinovske Lejdi Bude.
Na najvišem stepeniku glavne pagode poređane su papuče i cipele vernika koji u hramu obavljaju molitve dok ih obuća čeka u spoljašnjem svetu. Jak miris tamjana oseća se i napolju. U savršenom balansu, plato ispred pagode ukrašavaju bonsai drveća i statue mudraca. Niz stepenice, na terasi par metara ispod, uzdiže se 67 metara visoka statua Boginje Milosti, čuvara Son Tra planine, koja svet posmatra milosrdnim očima.
Oko pola 2, nakon par sati zasluženog odmora ispunjenog istraživanjem predela, krećemo nazad ka Da Nangu. Opet suočavanje, i opet teška odluka. Ostalo nam je svega 4 sata za ručak, povratak u hostel, razduživanje motora i hvatanje voza za Hanoj, gde će nam se životi nastaviti u nepoznatom pravcu.
Stajemo na raskrsnici tri puta. Jednim smo upravo prišli gradu, levo nas čeka hostel, a pravo Hai Van Pass i put koji ide dalje.
Haj Van Prelaz
Donekle sa željom da vidimo i doživimo još, ali više sa potrebom da odložimo vraćanje u grad, ostavljanje motora i ponovno koračanje po zemlji, nastavljamo dalje. Priobalni put zavija uzbrdo i vodi nas ka najpoznatijem mestu Da Nang područja - Haj Van prelazu.
Pre nekoliko vekova, 20km dug Haj Van prelaz bio je granica između kraljevine Čampa i Vijetnama, a kasnije su ga koristili Francuzi, pa i Amerikanci. Danas je to samo predivan planinski put, posebno poznat zbog emisije Top Gear.
[O vožnji Top Gear putevima čitajte više u tekstu Putevima Top Gear-a: Stelvio, Hai Van Pass i Transfagarashan]
Vijetnamsko nebo nad nama nikada nije bilo plavije, asfalt topliji, a pogled lepši. U daljini, nazirali su se beli obrisi grada, lelujavi u vrelom vezduhu. Sve oko nas, put, zelenilo, more, filtrirano je kroz sunčeve zrake. Uprkos vrućini, svi vozači su obučeni od glave do pete, štiteći svoju kožu od upornog sunca. Na putu vlada uzajamno poštovanje, što među vozačima, što među polu-divljim domaćim životinjama koje povremeno iskoče na drum.
Ubrzo stižemo na najvišu tačku prelaza i ne stajemo. Nastavljamo napred prema staroj prestonici Vijetnama, Hue. Osećamo potrebu da vozimo dalje, niz put, do nekog nevidljivog cilja, a vreme prolazi, život čeka nazad u Da Nangu koji je sve dalje, odluke u Hanoju, ali teško je odreći se savršenih trenutaka vožnje Haj Van prelazom. Idemo dalje, a ja odbrojavam svaki minut, i racionalno u meni govori da se vratimo jer bolje je poraniti nego kasniti, i nesigurna sam u situacijama gde nije sve pod mojom kontrolom, i rastrzana sam jer briga izjeda. Ali, kao da se borim sama sa sobom svakog minuta kažem hajdemo još malo napred, još malo napred. Ručak smo već preskočili, a treba vratiti motor, treba stići na voz koji nas neće čekati. Ipak, mi se vozimo sve dalje od Da Nanga, ne znajući da li ćemo naći to nešto što tražimo. A onda, iza još jedne krivine nalik svakoj drugoj, sve je konačno dobilo smisao.
Tu, iza te krivine, pružao se pogled koji nas je doveo u Vijetnam.
Sva briga, problemi, vreme protraćeno na razmišljanje o stvarima koje ne mogu promeniti, sve je postalo nevažno. Briga ne čini ništa osim što te sprečava da uživaš u svakom sadašnjem trenutku. Briga nikada neće promeniti put na kome si. Put vodi tamo gde treba da stigneš.
U momentima sklonosti ka magičnom viđenju sveta, rekla bih da je Haj Van prelaz bio metafora naših života. Vozeći tim putem, istrajali smo u borbi protiv vremena, kroz brojne oštre krivine, uspone i padove, preko rupa, oko drugih vozača, zaobilazeći domaće životinje, nasmejani - i vozači i domaće životinje, i mi. U Top Gear Vijetnam specijalu, Klarkson, Mej i Hamond voze od Sajgona do Hanoja, i prolazeći kroz centralni Vijetnam, putuju ovim istim putem. Od Hoj Ana, kroz Da Nang, prema gradu Hue, mučeći se da savladaju uspon Haj Van prelaza. Onda staju. Ta trojica najčudnijih mudraca stoje, posmatrajući sa strahopoštovanjem scenu koja se pruža pred njima. Klarkson je naziva savršenom metaforom za Vijetnam. I eto nas. Tu, pred istom tom savršenom metaforom za Vijetnam i život, na istom mestu gde su oni stajali. Gde prošlost polako uzmiče da napravi mesto sadašnjosti.
I plakali smo.
Parkiramo motor, stajemo pokraj puta i plačemo. Naši životi puni su čuda. Još jedan važan trenutak, još jedan najbolji dan života i opet oni kao najvažniji sastojak. Na ovom putu, kao i na svim ostalim, uvek se ispostavi da hodamo njihovim stopama i vozimo na njihovim putevima, i šta to znači!? Može li mi neko odgonetnuti to čudo? Možda smo mi prosto malo ludi i opsednuti? Možda. Verovatno! Ali možda su oni naši neočekivani učitelji koji se pojave kad god smo spremni za njih, u trenucima kad nam je putokaz preko potreban, i inspirišu nas da idemo i putujemo i istrajemo sa glupom idejom da napustimo Srbiju i potrošimo sve pare na put u Vijetnam i sve to zašta? Da bismo shvatili da moramo da odemo kako bismo se vratili.
Stojeći na tom putu sa Nemanjom, i u nekom prošlom sadašnjem trenutku sa njima, razumela sam nebitnost svojih briga i problema i bola koji sam dozvolila sebi da osećam. Shvatila sam da me u stvari zabole šta drugi misle, i da li mi sude, ili lažno brinu za mene, smeju mi se iza leđa, čitaju blog i zovu me ludom i odvojenom od stvarnosti, i kučkom i vešticom, i komentarišu moju nesklonost ka peglanju odeće i češljanju kose, i imaju problem sa mojim odlukama, i životom i postojanjem. Njihovo mišljenje, to su oni, a ja sam ja.
Ići kroz život je nalik vožnji tog malog vijetnamskog motora koji će vam se često pokvariti kad je najpotrebniji. A onda kada radi, vodi vas napred, prebrzo, ostavljajući kilometre puta za sobom. A napredak i život su o promeni i idenju napred, a ne možemo ići napred bez da ostavimo nešto iza nas, u prošlosti. Stojeći pokraj puta, u trenutku kada mi je sve bilo jasno, znala sam, iskreno i savršeno, da sebe uvek moram staviti na prvo mesto i pratiti put na kom se nalazim. Takođe sam znala za oproštaj. Nisam ja praštala njima za njihova dela, za to samo oni sami sebi mogu da oproste. Ja sam dozvolila sebi da izaberem sreću i ljubav, a ne mržnju i bol i povredu koju su drugi podelili sa mnom. Oprostiti znači izabrati snagu.
Vozimo nazad do Da Nanga i ukrcavamo se na 14 sati dugo putovanje vozom do Hanoja. Bukiramo avionske karte za sledeći dan i gotovo 40 sati kasnije, slećemo u predivnu zbrku naših života u Srbiji. Ne bismo ih menjali ni za šta na svetu.
Ovo je kraj sage zvane Vijetnam. Hvala na pažnji.
Iz istog serijala:
- U potrazi za mirom: Odlazak u Vijetnam
- Život u Vijetnamu: Svaki dan je borba
- Život u Vijetnamu: Na Kaš Mang Tangu
- Vidi Vijetnam: Hanoj, Ha Long i Sapa
- O gubitku: U pirinačnim poljima
