U potrazi za mirom: Odlazak u Vijetnam
Svaku godinu počinjemo januarom, koji ja volim da zovem ’mesec evaluacije’. U januaru 2016. pronašla sam svoju svrhu. Rešila sam da se bavim pisanjem (donekle još uvek sa idiličnom idejom šta to podrazumeva). Bogu hvala, svrha mog dečka i dalje je bila da, za razliku od mene, ima pravi posao koji se plaća, te je mogao da izdržava mene, umetnicu i wannabe blogerku.
Pola godine kasnije, Nemanja i ja stojimo na aerodromu Nikola Tesla. U rukama dva kofera, pasoši, karte u jednom pravcu za Vijetnam, i novac od prodatih kola - jedino što smo posedovali "od vrednosti". Morali smo otići.
Zašto smo doneli odluku?
Da ste me tada pitali ovo pitanje, rekla bih vam da odluku nisam donela, već da sam na nju bila prisiljena. Odlazak u Vijetnam nije bila potraga za nečim, već bekstvo, koliko god ja sebe lagala da nije tako. Odmah u februaru prošle godine, kako sam donela odluku da želim da pišem, postalo je očigledno da donošenje odluke ne znači da će se sve kockice odjednom uklopiti. Naći dobro plaćene poslove za pisce na engleskom, za srpkinju, koja živi u Srbiji i nema ’pravog’ iskustva teško je i razočaravajuće. Kad se na poslovne neuspehe doda i srpski pritisak dvadesetpete godine, bez svadbe, trudnoće, ili kupovine odvratnog, malog stana, na kredit koji će najverovatnije moja deca isplaćivati kroz 60 godina, rezultat je pritisak pod kojim se puca, depresija, prejedanje, i jedan mali, bucmasti, nezaposleni pisac - ja!
Već u martu, i Nemanja i ja našli smo se u problemima - nezadovoljstvo, svađe, negativnost koja je zračila iz nas, jasno su govorili da nešto dublje nije u redu. Čak i Nemanja, najsmirenija, opuštenija osoba koju poznajem, postao je iziritiran, osetljiv, nervozan. A po običaju, ništa nam nije išlo pod ruku. U Srbiji, kao deci su nam obećavali da ako učimo puno puno, radimo domaći čim dođemo kući, budemo odlični, upišemo fakultet (po njihovoj želji), diplomiramo u roku i eventualno završimo Master studije, odmah ćemo naći odlične poslove, u struci, u državnoj firmi, te ćemo konačno moći da živimo srećno do kraja naših magičnih života. Nažalost, za razliku od mnogih roditelja, i apsolutno svih baba i deda, mi ne živimo u ružičastom svetu u kom je Tito i dalje na vlasti, a budućnost je vedro komunistička i predvidljiva.
Danas nam ništa nije garantovano. Sa diplomom mastera si prekvalifikovan. Sa prosekom preko 9 i poznavanjem dva strana jezika možeš se zaposliti na par meseci neplaćenog rada, ili ako imaš sreće, na kiosku za srpski minimalac. Nažalost, videla sam ovo i previše puta. Prijatelji koji biraju ono što drugi misle da je najbolje za njih i njihov život, prihvatanje posla jer je bilo kakav posao bolji od nikakvog posla. Tako sam u aprilu, i ja počela da pucam pod pritiskom. Po glavi mi se vrtelo... Možda je bilo kakav posao stvarno bolji nego ništa? Možda mi stvarno nije suđeno da budem uspešna, ili srećna? Mogu da budem pisac u slobodno vreme, je l da? Ma zar mi stvarno treba više od pisanja dnevnika i povremene rođendanske čestitke?
U maju sam životarila između dve vatre. Sa jedne strane, čujem oglas pekare sa ćoška kako me doziva „Potrebnaa Radnicaaa!“, a sa druge, naše porodice sa „Kakav je to ručak bez mesa?“ Svaki slobodan trenutak provodimo u kolima, od Beograda do Kosmaja, do Mladenovca, iz posete jednim, drugim, pa trećim, i nikada nije dovoljno, uvek žurimo, nikad ne svraćamo. Na ovo se dodaje i pravilo, ako te porodica ne vidi da radiš, to znači da ti ne radiš ništa. Tako da, evo ga savet za sve vas, uvek, ali uvek kad vidite člana porodice, prijatelja ili komšiju, naglasite i prenaglasite kako ste umorni, satrveni, nedovoljno plaćeni, a i šef vas verovatno mrzi. Ako vas sažaljevaju, bar će vas ostaviti na miru.
Malo je reći da mi je dosadilo osuđivanje tetki i ujaka koje je nažalost nemoguće izbeći prelaženjem ulice i gledanjem u telefon - sve samo oko sokolovo! Više puta mi je prebačeno to što nemam ’pravi’ posao jer im je previše teško da objasne ljudima šta ja to tačno radim. E pa, izvinite molim vas što vam moj život predstavlja toliki problem.
Pukli smo.
Kako smo doneli odluku?
Možemo da pričamo kako smo bili ludi, ili hrabri, ali to nije poenta. Ova priča je u stvari o tome kako voleti samog sabe. Nemanja i ja jesmo imali sreću što smo bili tu da podelimo probleme, ali u junu, oboje smo došli do tačke prezasićenja, i promena je bila neizbežna. Plan je napravljen na brzinu, u tajnosti. Pitam se da li smo pokušavali da ga sakrijemo i od sebe. A kad kažem plan, mislim - kupili smo karte i našli hostel za prve 3 noći u prvom distriktu Ho Ši Mina. Svaki dalji korak nismo mogli predvideti.
U julu, Nemanja je dao otkaz. Izašli smo iz užasnog, braon stana, u kom se prašina osim u lamperiji skupljala i u mojoj duši. Obavestili smo roditelje o putovanju (one koji su hteli da slušaju). Nazvali smo ga ’odmor’.
Možda se pitate - zašto karte u jednom pravcu, za odmor? Zato što nam je na ovom odmoru bila potrebna promena života, a ne deset dana leškarenja na plaži. Uvek je postojala ta opcija da tamo nađemo posao, i ostanemo 6 meseci, ili godinu dana, ako nam je stvarno toliko bilo potrebno da saznamo ono što smo želeli. Problem, odnosno neizvesnost je bila što mi nismo još ni bili sigurni šta želimo, a kamoli, kako to da saznamo, shvatimo, nađemo.
Po prvi put, ikada, ali stvarno ikada, ništa nije moralo da se desi i sve je bilo stvar našeg izbora. Da, bili smo ograničeni finansijski, ali opet, novac se uvek može zaraditi.
Ono što me i danas rastužuje jeste to da nismo mogli reći potpunu istinu. Nismo putovali sa entuzijazmom, već sa tugom. Govorila sam sebi da nas ne bi razumeli, ali s druge strane, nismo im baš dali šansu. I navikli smo da lažemo, jer ljudi umeju da budu zli, a mi smo tada bili preslabi da ne dopustimo da nas to pogodi. Iscrpele su me godine plivanja uzvodno i stalne borbe za svako mišljenje koje je drugačije od ustaljenog. Sa jedne strane, odrastanje bez moralne i emotivne podrške (tipično balkanski stav) učinilo nas je jačim, na kraju, ali sa druge strane, živeti bez te podrške u nekim trenucima bilo je brutalno.
Zašto Vijetnam?
Kada smo 2010. godine otišli na prvi sastanak (šetnja po ledenoj decembarskoj noći oko Mladenovca), Nemanja i ja smo imali ukupno tri teme: mačke, patuljke i Top Gear. Od tada voditelje te emisije smatramo zaslužnim što smo zajedno. Često zbog njih putujemo, biramo rute, zbog njih diskutujemo, sa njima se smejemo, i kad je teško. Univerzum je nekako učinio da najbolji dani moga života uvek imaju dve zajedničke stvari - Nemanju, i njih.
[Više o tome čitajte u tekstu Kako sam naučila da verujem u magiju]
Nikada nakon časova geografije u osnovnoj školi nisam razmišljala o Vijetnamu. Onda je Top Gear otišao u Vijetnam i snimio specijal, u onom savršenom vremenu kada je zemlja tek otvorila svoja vrata strancima. I dan danas je to jedna od mojih najomiljenijih epizoda jer predstavlja srž njihove emisije (neki će reći - voze se ukrug; a ja kažem - menjaju svet). Tako da kada je došlo do pitanja gde ići, pitanje nije ni postavljeno jer postojalo je samo jedno mesto, dovoljno daleko, dovoljno egzotično, a značajno za nas - Vijetnam.
Moj otac naravno odmah želi da zna zašto ne potrošimo pare na letovanje u Grčkoj ili Crnoj Gori. A ako smo baš za egzotiku, tu je uvek neki all-inclusive smeštaj u Turskoj. Nemanjini su i dalje zabrinuti što smo prodali kola, jer se bez toga ne može živeti. Baka Nadina najveća briga bila je da će Kim Džong Un napasti Ameriku nuklearkom, promašiti, i pogoditi Vijetnam... klasika...
Koja su nam bila očekivanja?
Želela sam, ni manje ni više no prosvetljenje. Želela sam i mir ali ga u meni nije bilo. Želela sam još i originalnost, jednistvene ukuse, kulture, tradicije, nova lica, vidike, i više od svega, što veću udaljenost od mog ’pravog života’ koji sam ostavljala u Srbiji.
Da li su nam očekivanja ispunjena?Ne.
Nastavak priče čitajte u tekstu Život u Vijetnamu: Svaki dan je borba
Iz istog serijala:
- Život u Vijetnamu: Na Kaš Mang Tangu
- Vidi Vijetnam: Hanoj, Ha Long i Sapa
- O gubitku: U pirinačnim poljima
- Sreća zvana Vijetnam: Hai Van Pass
