Život u Vijetnamu: Na Kaš Mang Tangu
Posle 25 godina žurbe, navijanja 6 alarma svakog jutra i večitog kašnjenja, bilo mi je teško da se naviknem na usporeni život Vijetnama. Kao da smo iz četvrte naglo ubacili u prvu. Ova promena pokazala mi je koliko je vreme subjektivno, i kako u suštini i ne postoji. Izvan naše sobe, život je tekao kao i svuda, ali unutar ta četiri oguljena zida, svaki dan trajao je kao nedelja. Najveća ironija ovog putovanja (a bilo je mnogo ironije), jeste da sam izgleda otišla čak do Vijetnama kako bih najviše naučila u toj jednoj sobi na Kaš Mang Tangu. Setila sam se svog uverenja da će svi moji problemi nestati čim napustim Srbiju. Ali, eto mene u Vijetnamu, okružena novim, nepoznatim, a još nesrećnija nego pre. Bilo je vreme da se suočim sa sve očiglednijom istinom - problem nije bio u mom okruženju, već u meni.
Kako sam provodila dane?
Dani su mi se sveli na tu površno prelepu, sunčanu sobu, visokog plafona, sa mnogobrojnim prozorima i teškim zavesama punim prašine. Napustila bih je samo da odem do frižidera punog hladne, unapred isporučene hrane nagurane između nepresušnih zaliha Kirsinog alkohola, ili do uvek poplavljenog kupatila. Izbegavala sam Kirsu, Emu, i Nemanju. Sa njim sam ručala u tišini, ili uz epizode Prijatelja. Neka razmišljanja morala sam sakriti i od njega.
Kao Srbi, mi ne pričamo o osećanjima - iako nepisana, pravila postoje. Javni izlivi emocija dozvoljeni su samo pod uticajem alkohola, kada si okružen jednako pijanim ljudima, dok slaviš ko-zna-koju izmišljotinu, osmišljenu kako bismo imali još jedan izgovor za napijanje. Onda, u slučaju da te pogodi pesma (što je uvek), razbij čašu, zaplači, kaži prijateljima da ih voliš, a sutradan sve to pripiši alkoholu. To je balkanski način.
U Ho Ši Minu spavam do podne, probudim se, nađem neku hranu, ili pivo, vratim se u krevet jer sama pomisao na izlazak iz sobe stvara anksioznost. Izvan zidova, spušta se pljusak, motori staju, svi vade kabanice, grad se transformiše u oblačnu, tamno zelenu sliku, i sve se nastavlja. Ljudi žive, bila kiša ili sunce, idu napred, a ja ležim, van sveta. „Zar sam došla čak u Vijetnam kako bih radila isto i mislila isto kao i u Srbiji? Čemu sve ovo? Još jedna (skupa) greška?“ Nemanja bi sedeo za laptopom, spavao u periodima kad sam ja budna, negde u podsvesti me izbegavao isto kao i ja njega. Ovde nismo bili mi, već on i ja. Jer kako smo uopšte mogli biti srećni kao par ako smo bili nesrećni kao pojedinci?
Od čega/koga sam bežala?
Sada znam da sam bežala od sebe. Tada bih vam rekla da sam bežala od ljudi koji su me povredili, koji su sumnjali u mene, vređali me i rešili da me učine što nesrećnijom. Ponekad sam osećala da je njihova misija da me ubede kako je sve u meni i sve što sam ja, nekako pogrešno. Nisam shvatala da pravo i pogrešno ne postoje, pa sam uprkos svim naporima dozvoljavala da se nekad osećam kao potpuna greška u sistemu sveta. Počela sam da se plašim svih tih ljudi koji su uvek bili u množini. Čim se rodio strah, taj večni neprijatelj ljubavi, izrodila se i mržnja. Napustila sam Srbiju mrzeći ih, te ljude, te okolnosti, te društvene konstrukte koji su uvek bili minus mome plusu i prepreka na mome putu. Nije bilo dovoljno praznika, proslava i pijančenja u Srbiji koji bi mi pomogli da ispijem i isplačem sav bes koji sam nosila u sebi. Prezirala sam ih.
Na tom krevetu, u toj lažno sjajnoj sobi, njih nema, sve je dovoljno daleko, ali bes i dalje ključa u meni. A ja i dalje ne vidim odgovor koji stoji ispisan na mom čelu svaki put kad se pogledam u ogledalu. I provodim dane nešto tražeći i prebirajući i analizirajući svaki tren svoga života i svaku reč koju su mi rekli, i svaku uvredu, i svaku povredu, i svaku suzu i bol, i sunce koje izlazi i zalazi, i štednju, i nemanje, i stid, i osmeh koji je osuđivan, i neispunjena očekivanja, pogrešne izbore, i što sam nekada previše srećna, i što mi je kosa večito neočešljana, i ajlajner kriv, i haljina neispeglana, i što ne verujem u kišobrane, i gledam španske serije, i volim crtane filmove, i živim u svom svetu, i ne oblačim se prema godišnjem dobu, i uništavam Nemanji život, i stalno učim, i neću da se bavim fizičkim radom, i držim do sebe, i ne želim, a znam da kuvam, i imam 5 kilograma viška, uvek, i ne znam da hodam u štiklama, i nemam puder za lice, i obrve su mi čupave, rukopis presitan, poznavanje gramatike previše strogo, mišljenje uvek drugačije, iliti pogrešno, jezik nikad za zubima, a um uvek u potrazi za novim, i radim jogu kao čudak, i verujem u magiju kao veštica i dopustim sebi ponekad da pokažem po koju emociju, iliti, mentalno sam nestabilna.
Njih i dalje nema, a bes ključa.
Šta sam naučila živeći na Kaš Mang Tangu?
Svakog dana kad bi Nemanja spavao, tražio poslove, išao na razgovore, kupovao hranu, ja bih stajala na terasi iznad Kaš Mang Tanga, posmatrajući krovove Distrikta 3. Jedan deo grada podsećao je na favele, a drugi na evropske prestonice. Sa jedne strane limeni krovovi i tužne terase na kojima se deca igraju plastičnim kesama i pocepanim kutijama, a s druge neboderi i obrisi distrikta rezervisanih za imućne (bele) strance. Stajala bih na uzanoj terasi, ispijajući džin, ili limenku Kirsinog piva, prateći mačke koje skaču po usijanim limenim krovovima pod mojim prozorom. Osećala sam se poput njih, jer gde god da odu, ne mogu se sakriti od sunca koje prži i povređuje ih. I tako svakoga dana, dok sunce ne zađe i dođe period predaha i hladovine.
Sve više me je morilo shvatanje da sam problem u stvari ja. Bila sam slaba. Godinama sam birala najlakši put i najbrži izlaz, zavaravajući sebe kako nema drugog izbora. Ne kažem da je bilo lako kada smo se odselili za Beograd i snalazili se sami sa fakultetima i poslovima. Ali... bilo je lakše opet u neku ruku pobeći od svih onih ljudi koji nas nisu razumeli. Zašto da se suočimo kad možemo da pobegnemo? Zašto da biram kad mogu da pustim druge da odaberu pa ih onda krivim za loš izbor? Zašto da preduzimam, i da se borim za bolje, kad mogu da radim to što ne volim i kukam kako je svet protiv mene? Zašto da budem hrabra i volim sebe sa manama, kad mogu da projektujem sliku da je sve potpuno ok? Zašto da oprostim kad mogu da neću? I sada, evo me u Vijetnamu, bežim od svog najvećeg neprijatelja - svoje senke, koju, (gle ironije!) vodim svuda sa sobom.
Negde još dublje, znala sam da kad bih bila dovoljno jaka da ne dozvolim da me tuđe reči i mišljenja pogode i sputaju i definišu, ti loši ljudi činili bi mi dobro. Izazivali bi me da budem još bolja i snažnija i punija ljubavi. Sve sam ja to znala, ali (srpski) ponos, (ženska) sujeta i (Anina) tvrdoglavost sprečavali su me da prihvatim i odlučim da budem bolja.
Ni noću, stalna buka motora i sirena i vike ne jenjava. Reka vozila, retko koje sa svetlima, teče na ulici ispod mene. Zgrada prekoputa široka je svega 2 metra. Kvadrat zemlje parcela uz ulicu previše je skup u velikim vijetnamskim gradovima, te su im zgrade uveliko čudne - jedan sprat, jedan uski, skučeni, klaustrofobični stan. Gledam u dnevnu sobu trećeg sprata gde se deca igraju u svom šatoru. Posmatram njih i njihove roditelje kako užurbano ulaze i izlaze iz sobe, slušam simfoniju sirena, kukanja, mjaukanja, i zaboravim na svoje probleme. Kao da na tren oslepim od svetla koje blješti sa svakog prozora, iz svakog izloga, natpisa, radnje. Sve je šareno, pretrpano, prelepo.
Već šestu noć za redom, dok Nemanja spava, ja dočekujem zoru na toj istoj terasi, povremeno pevajući „Somewhere over the rainbow“, falširajući i nadajući se da će zvuci ulice prigušiti moj glas. Ho Ši Min me je naučio svemu što je mogao i znam da moram ići dalje. Svakog dana ređaju se nove lekcije, i sada znam šta tražim, samo još da vidim kako da ga nađem. Gde se krije snaga potrebna da donesem odluke i budem bolja osoba. Moram im ne samo oprostiti,već i biti zahvalna što su od mene iskalili čelik. Moram ići dalje.
Sviće. Bukiram avionske karte za Hanoi.
Nastavak priče čitajte u tekstu Vidi Vijetnam: Hanoj, Ha Long i Sapa
Iz istog serijala:
- U potrazi za mirom: Odlazak u Vijetnam
- Život u Vijetnamu: Svaki dan je borba
- O gubitku: U pirinačnim poljima
- Sreća zvana Vijetnam: Hai Van Pass
