Uređenje stana: "Izvinite čika Majstore, gde mi je treća utičnica?"

Sedneš da ručaš u restoranu, poručiš paradajz salatu i konobar kaže "e sad ti je baš zapela paradajz salata," odmahuje glavom, počinje da cokće i nastavlja "brate, pa imaš grilovano povrće uz piletinu, nećeš salatu ni pojesti." I ti naravno spustiš pogled, i postiđeno, kao dete koje je deterdžentom zalilo maminu afričku ljubičicu, izviniš se što si uopšte i pomislila na paradajz. Konobar sigurno bolje zna šta ti želiš.

Ovakve scene događaju se nijednom, svake nedelje.

U takvoj situaciji, ispljuvala bi konobara, možda zvala menadžera, sigurno ostavila nula bakšiša i verovatno se nikada ne bi vratila u taj restoran. A to je samo jedan ručak, jednog dana.

Sada sređuješ stan u kom ćeš živeti, u kom ćeš ako si kao ja, i raditi, možda ti tu odrastaju deca, slaviš slavu, gradiš život u tom prostoru. Platila si stan možda pedeset, možda sto hiljada evra. Dala još desetine hiljada da ga središ. Onda:

Platiš električarima 70 evra dnevnicu da dođu i pomere utičnice i kabl za luster, i električar kaže "ma šta će ti i tu utičnica, već imaš tri na tom zidu, pusti to kao da ćeš toliko da pališ stvari, to se posle ni ne koristi." Ti onda hoćeš luster u dijagonalu, on ćuti, ali mu na licu čitaš kako se ne slaže sa tim, to je cimanje, a već imaš dovoljno svetla.

Majstor meri za kuhinju, i uglaviće on mašinu za pranje sudova, ali utičnica mu smeta (ispljuje projektanta zgrade i električara, usput), pa će da skine masku i na klemu poveže mašinu - teraj bre, koga briga, radi. Nije ni bitno što si mašinu platila 50.000 dinara i garancija verovatno ne pokriva "povezivanje na klemu" kada stan plane u požaru.

Moler zamazao ceo pod iako si kupila zaštitni najlon.

Keramičar zaboravio da isfuguje deo kupatila, a džak fugo materijala čami u ćošku.

Samo što ti ne zoveš menadžera, ne svađaš se, niti ih izbacuješ iz stana. Ti ćutiš. Svi ćute.

U nekom trenutku u ovom matriksu gde živimo, dobar majstor postade redak kao magični jednorog, pa još malo više, i nikako ga ne smemo uplašiti! Treba da ga mazimo, hranimo, timarimo, uplaćujemo mu pare na račun jednoroške banke, i sve to dok nas šutira potkovanim nogama i pljuje u lice. Bez suprotstavljanja, želja, komplikacija i povišenog tona, jednorozi, odnosno majstori to ne tolerišu. (Naročito ako si žensko - onda tek ne znaš o čemu pričaš. Mada ti naravno nikada i ne pričaš - ti samo gunđaš).

I eto vam. To je slika ovogodišnjeg stanja u Srbiji gde odjednom svi imaju pare i grade sve što stignu kao da sutra ne postoji, a naši roditelji - budale - mislili da ćemo imati posla i novca ako završimo prava ili ekonomiju.

Dete ću bogami prvo u muzičku da nauči harmoniku ili violinu, ali sigurno ne za beogradsku filharmoniju - pa da mi jadno gladuje. Obuka samo za sviranje na svadbama i pod šatrama.

Drugo dete pravo na zanat. Ima da zida, ali ne kao budala arhitekta, nego na skelu, tu su pare. Ili u vodoinstalatere, električare, keramičare.

I naravno da sam srećna što ljudi rade, naročito ako su dobri u svom poslu, ali ta potražnja je velikoj većini majstora dozvolila bahatost i bezobraznost i neprofesionalnost. Dođoše majstori da rade fasadu deveru na kući... nešto stiropora je još na njoj, kako su ostavili, a većinu je vetar razneo pola kilometra po Tresijama, majstore nisu videli 8 dana... sve ok.

U Beogradu je postalo prihvaćeno da renoviranje stana traje od godinu do dve. Da kada zakažeš majstora on se pre neće pojaviti nego što hoće. I sad smo još počeli i bakšiš da im dajemo, u slučaju da nisu đubrad, i u nadi da će nam se sledeći put u stvari javiti na telefon.

A najgore u priči nisu ni majstori, nego drugi ljudi koji se ponašaju kao da je normalno zvati čoveka sedam puta jer se normalno nije pojavio kada je zakazao, a ja sam budala jer hoću da uradi posao za koji je plaćen. I ako mi još jedna osoba kaže "ne možeš ti majstora da promeniš, on je takav", ja kažem dve stvari:

1. Ako ćutim i smeškam se dok se oni ponašaju bezobrazno, bahato i neprofesionalno u poslu koji su prihvatili svojevoljno i za koji su plaćeni, ja PODRŽAVAM takvo ponašanje. Ja to neću činiti!
2. Taj izgovor je i doveo naše društvo do dna ove septičke jame koja posebno smrdi ovakvim vlažnim, hladnim danima. Primer: muž tuče ženu - "pa znaš, on je alkoholičar, šta sad mi tu možemo, on je takav". Profesor gađa studenta stolicom na predavanju - "znaš, on ima kratak fitilj i malo je lud, jbg". I sve tako... i sve je izgovor za izgovorom i ćutanje bogami znači odobravanje.

Meni ne pada na pamet da "menjam" nekoga, ali ćeš majke mi moje staviti 17 utičnica i 24 sijalice u sobu od 12 kvadrata ako ja tako hoću, jer možda želim da ležem piliće i treba mi da pokrenem 10 kalorifera - šta tebe zabole.

A jesam pomenula da moja svekrva onim majstorima što se ponekad pojave da rade fasadu, sprema i doručak i ručak i večeru, pa im još pošalje da ponesu kući?... koliku beše dnevnicu imaju?? Da ne treba i prase na ražnju da okrenem za električara ili keramičara? More marš. (Ovo se ne odnosi na mog stolara, on je stvarno retko divan čovek)

I za sve ovo krivim ljude, obične ljude koji angažuju majstore i dozvoljavaju im da diktiraju šta vole ili ne vole, šta im treba i ne treba i još debeloooo da plate za to. Živim, idem po radnjama, kontaktiram sa ljudima, i iznenadim se, šokiram, kada je neko ljubazan, kada hoće da mi objasni proces obrade hrasta koji uzimam za šank, jer zamisli, ja ne znam razlike u godovima drveta i žljebovima kojima se vezuju ploče.... I onda tako šokirana time što je čovek "normalan", dođe mi da zaplačem od muke što je to najviše što se može očekivati od ljudi. A onda noću ležim budna, odjednom svesna septičke jame društva u kom živimo, gde ljudi maksimalno iskorišćavaju to što trenutno imaju posla, pa ih mi još podržavamo svaki put kad odustanemo od tri utičnice jer je majstor rekao da mi ipak neće trebati ni sada, a verovatno ni u narednih 7 godina.

Tek posle se setim da nemam dovoljno struje za kalorifere, i kako ću onda da gajim piliće...

---

3 Komentara