Pisma iz Afrike: Kako sam naučila da verujem u magiju
Datum: Utorak, 31. Maj 2016 godine
Lokacija: Jedna od mnogih bezličnih kancelarija na Novom Beogradu
Vreme: 15:01
Minut po završetku radnog vremena, kupim svoje stvari, gasim otvorene tabove na kompjuteru, među njima i Fejsbuk. Bacam poslednji pogled na timeline, žurim, Nemanja me čeka u kolima (pred nama je težak dan). U tom trenutku, zvanična stranica emisije The Grand Tour objavljuje post o Twitter takmičenju.
The Grand Tour je tada bilo samo ime emisije koju će snimati Amazon, a koju će predvoditi najpoznatiji britanski trio, Jeremy Clarkson, James May i Richard Hammond. Njih trojica su prosto rečeno, moji najveći idoli u Univerzumu. Takmičenje će trajati nedelju dana i svako od njih trojice izabraće po jednog pobednika od desetoro finalista koje bira Amazon. Svako od njih dobija putovanje u Johanezburg za dve osobe, i što je važnije, VIP pristup prvom snimanju njihove nove emisije.
Puna elana, sreće, ljubavi, trčim niz stepenice, sedam u kola i kažem Nemanji, „Slušaj, ne pitaj me ništa, vozi u Pet Centar na Novom Beogradu, treba nam hrčak, idemo u Johanezburg.“
(Hrčak je naravno bio neizostavan deo mog genijalnog plana)
Nemanja nažalost nije bio spreman da se posveti još jednom hrčku s obzirom da je prethodni sahranjen u plitkom grobu iza kuće na Kosmaju. Koliko god ja cenila njegov glas razuma u nekim trenucima, nekim trenucima ipak nije nedostajao razum, već magija.
Ovaj razgovor trajao je pet minuta, i na tih pet minuta je sve ostalo, zarad rešavanja ’prečih, stvarnih problema’.
Datum: Ponedeljak, 6. Jun 2016. godine
Lokacija: Mračni, skučeni, odvratni stan u Zemunu
Vreme: 16:00
Ležim u krevetu i razmišljam o životu iz svoje mračne, depresivne rupe u kojoj sam često provodila vreme u tom period života.
- „Koja je poenta postojanja? Koja je poenta snivanja snova kada uvek ostanu samo snovi?“
- „Zašto ulagati vreme i novac i nadu u nešto što će se završiti razočaravajuće? Zašto uopšte ustajati iz kreveta?“
- „Zar bih ja, ikada, od svih ljudi na ovom svetu pobedila i osvojila i otišla i videla ih? Čime sam to zaslužila? Ma to je sve ionako namešteno. A i da nije, pa šta? Depresivna devojka iz malog mesta u Srbiji ide na put koji plaća američki gigant Amazon da bi upoznala svoje idole koji su među najpoznatijim ljudima na svetu... biće to divna bajka jednog dana kada rešim da je napišem.“
Za samo nedelju dana našla sam se na ovakvom dnu...
Uvek, ali uvek, kada si na putu ka nečem većem, magičnom, sudbinskom, na putu ka ispunjenju neke svrhe, život će ti baciti 20 000 prepreka na put, čisto da se uveri da stvarno želiš da stigneš na cilj. I koliko puta mi odustanemo? Pa skoro svaki. I eto mene, posle šest dana sranja i emotivnih, psihičkih, fizičkih, finansijskih izazova, gde pljujem sebe što sam ikada pomislila ne da pobedim, već da se uopšte prijavim.
Proteklih dana pomerio mi se kuk (zato što se to inače dešava ljudima u 24 godine), i tri dana sam bila gotovo nepokretna, išla na terapije, ležala i stresirala se. Za vikend se ženio Nemanjin brat, sa sve šatrom i 700 zvanica, i dva dana slavlja. A između, još gomila užasa koji su me zaobilazili godinu dana i sad se svi sjatili baš tu. U tu, jednu, odlučujuću nedelju.
Tog ponedeljka Nemanja dolazi kući posle posla, i nakon sat vremena svađe i hoćemo, nećemo, hoćemo, meni prekipi, ustanem, i nek ide sve dođavola, sednemo u kola i eto nas u Pet Centru na Novom Beogradu u potrazi za hrčkom.
Nemanja nije krenuo sa mnom zato što je verovao u ishod, već jer je želeo da me izvuče iz crnila u kom sam bila. Ni ja više nisam verovala u ishod, ali znam da mu je bilo izuzetno teško da me gleda u tom stanju. Elem, sa obezbeđenim hrčkom, vozimo sat vremena do Kosmaja i Nemanjine kuće, gde u potkrovlju nalazimo kavez prethodno pomenutog, iza kuće sahranjenog, bivšeg hrčka. Vozimo nazad za Beograd.
Vreme: 23:00 (sat vremena pre isteka roka za prijavu)
Od parčeta krpe i slamčica pravim maleni šator, šator i hrčka stavljam u kavez i slikam. Jedna sekunda, jedna slika.
Poenta takmičenja je bila sledeća. Postaviti sliku ili video koji završavaju rečenicu „Najčudnije mesto na kom sam ikada postavio šator je...“ Ja postavljam sliku hrčka i malog šatora u kavezu i pišem „Najčudnije mesto na kom sam ikada postavila šator je u kući Richarda Hammonda.“ I tagujem Ričarda (jednog od voditelja, sudija i mojih anđela, kao hrčka na slici), jer je njegov dugogodišnji nadimak bio Hamster (hrčak) - jer je niži od druge dvojice.
Uspela sam da pokušam. Od mene dosta.
Datum: Ponedeljak, 13. Jun 2016. godine
Lokacija: Ista ona bezlična kancelarija na Novom Beogradu
Vreme: 16:45
Zvoni mi telefon, javljam se, Nemanja „Idemo u Johanezburg.“ Čujem da je na ivici suza, ne verujem, sigurno me zeza. „Idemo u Johanezburg!“
Odlazim na Twitter, u inboxu privatna poruka „Congratulations, you are going to Johannesburg!“
Sledeće stvari se odigravaju u roku od 10 minuta:
- Padam na pod i počinjem da plačem u napadu histerije.
- Kolege dotrčavaju, donose mi vodu, misle da je neko preminuo.
- Šef ulazi u kancelariju, pokušava da razume šta se desilo otkako je pre 3 minuta izašao do kuhinje.
- Pokušavam da otkucam odgovor na poruku, ali ne vidim slova.
- Svi polako kapiraju da su dobre vesti, čestitaju mi, a šef me uz čestitke šalje kući „da proslavim“ (jer sam malo poremetila rad cele kancelarije).
Izlazim uplakana, sa najvećim, najglupljim osmehom na licu i počinjem da zovem ljude. Svi razgovori počinju sa „Ej, ja sam, šta radiš, nije ni važno, prestani, ovo je najbolji dan mog života i moram da ti ispričam o čemu se radi.“
Datum: Četvrtak, 14. Jul 2016. godine
Lokacija: Parking aerodroma Nikola Tesla
Vreme: 21:30
Izlazim iz kola, sedam na beton i imam napad panike. Nema šanse da se ovo događa. Sigurna sam da je neslana šala u kojoj se neko baš baš posvetio svakom detalju. Jesu nam poslali novac za osiguranje i trošak. I jesmo išli u Bugarsku po vize. Znam da imamo avionske karte i potvrde i mejlove, ali, what the fuck, ovo stvarno nije moguće.
Sat vremena kasnije, sedimo u biznis klasi (Amazon časti), na putu ka Abu Dabiju, gde presedamo za Johanezburg.
Nivo adrenalina ugušio je svaki osećaj u mom telu. Nije me bilo briga što sam u avionu, što idem u Afriku prvi put, što ću videti ujaka i brata koji tamo žive, a nisam ih videla godinama (i to se poklopilo), novo iskustvo, novo mesto, ma bilo bi mi isto da smo išli u šupu u Aranđelovcu samo da ih vidim.
Kako biste se vi osećali da znate da ste na pragu ostvarenja svog najvećeg sna? Jednog od onih nemogućih, ludih, gde je potrebna moć Univerzuma, ili Jeffa Bezosa? Verujem da bi svako slično reagovao.
Zašto sam ja pobedila?
Ne zato što je ideja bila genijalna, i zato što je James May glasao za mene (što mi je rekao dok sam ga grlila nekih nepristojnih 5 minuta), ne. Znate šta su mi svi rekli kad su čuli da idem? Rekli su „Pa naravno da ćete vi da dobijete, vi ih volite najviše na svetu.“ „Pa ko će drugi da dobije nego vi, oni su vam sve.“ „Pa koliko stalno pričate o njima, ubiste me u pojam, gde bre drugi da dobije.“
Svi su se složili da smo ovaj trenutak prizvali. Ta ljubav, ta čista i najjača energija, ljubav koju smo mi osećali i slali ne tražeći i ne očekujući ništa zauzvrat, našla je načina da nam se vrati. Zamislite! Jedan hrčak i 10 godina ljubavi, pozitivne energije, sreće, vizuelizacije, snivanja snova = stvarnost.
Datum: Nedelja, 17. Jul, 2016. godine
Lokacija: Livada bogu iza nogu, izvan Johanezburga
Vreme: 11:30
Sedimo u kamionu sa članovima produkcije, vozimo po prašini, šipražju, brdima, majmuni šetaju oko nas ali ne vidim ništa od suza. Uzeli su nam stvari, telefoni su striktno u džepovima, ugašeni, a u ruci držim samo flašu sa litar moje svadbene rakije (18 godina stara šljivovica koju tata čuva za moju udaju), jer mi smo Srbi, i zna se red, nigde se ne ide praznih ruku, pa čak ni u Južnu Afriku!
Sara me pridržava i uverava da će sve biti u redu. Pošto smo stigli na set sve oko mene se stopilo u sreću. Grlila sam zbunjene Britance, zahvaljivala se kamermanima što rade svoj posao i čine deo ekipe, vrištala i plakala i grlila Andy Wilmana, glavnog producenta emisije, i sve sa rečima "ovo je vrhunac mog postojanja, i ako sutra umrem, umirem srećna".
Zato što sam očigledno ostavila utiska na njega, Andy nas je posle snimanja odveo da ih vidimo. Obradovali su se rakiji jer su svi alkoholičari. Usrećila me je njihova sreća.
Bio je to najbolji dan mog života.
Datum: Utorak, 30. Oktobar 2018. godine
Lokacija: Stan u Mladenovcu
Vreme: 12:00
Sedim za radnim stolom i pišem i pitam se ima li poente. Mrzi me da radim Instagram i editujem tekstove i slike, i zapostavila sam pisanje knjige, i zašto sam je uopšte počinjala, i sve me mrzi i sve je uzalud i ništa neće uspeti i život je sranje.
I onda lupim sebi dva šamara.
Setim se kako je nekada depresivna devojka iz malog grada u Srbiji stajala na livadi nadomak Johanezburga, grleći James Maya, zahvaljujući jednom hrčku i ljubavi. Ništa nije uzalud, i život, ama baš nikada, nije sranje.
