Savet za revidiranje: Skrati priču
Za ljude koji nisu ni počeli da pišu, pisanje je najveća od svih noćnih mora. Oni ne mogu da zamisle kako će od prazne doći do popunjene strane. U stvari, nisu ni svesni da ih golgota čeka tek kada nekako napišu nešto. Ta golgota se zove revidiranje.
U tom procesu, editovanja, vraćanja, uređivanja, pročešljavanja rečenica i paragrafa, tu nastaje priča. Niko neće videti prvi draft, i nemam objašnjenje zašto on najviše brine ljude. Od njega svi i očekujemo da bude đubre - proces koji sledi (pretvaranje prvog drafta u neku sedmu, prihvatljivu verziju) je pravi izazov.
Danas delim konkretne savete koji će vam možda pomoći da "utegnete" svoje tekstove.
Kraće je bolje
Jedna od prvih i najvećih grešaka koje pravimo u pisanju jeste da mnogo širimo priču. Širimo brojem reči, ali ne i sadržajno - dakle gušimo poentu. Ovo naravno nismo sami izmislili, nego su nas učili celog života. Što je najgore, oni su bili plaćeni da nas nauče pisanju, a učili su nas tačno suprotnom.
Pismeni zadatak iz srpskog jezika - mora da ima između jedne i po i dve strane teksta. Niko ne traži sadržajnu priču od početka do kraja, smisleno, sa ciljem, kul strukturu, metaforu, već dužinu.... a to što neko piše krupnije, sitnije, sa većim razmakom, ništa nije bitno.
Isto i maturski rad određujemo dužinom, pa biramo da ga radimo iz likovnog kako bismo polovinu strana ispunili slikama, a za ostatak izmislili tekst, pa još stavili u najveći font.
I tako dođemo do fakulteta i pišemo eseje, pismene ispite, master radove, stalno fokusirani na broj reči, broj strana, dužinu, margine, i večito se mrcvarimo kako da razvučemo, prevarimo pravila, dodamo, ponovimo na sličan način, drugim rečima, sve sa ciljem da od 50 reči napravimo 370. A pisanje je upravo suprotno.
Zašto me smaraš sa 370 reči ako mi isto možeš kazati, brže, lakše i jednostavnije u 50.
Nikad nas i nisu učili da pišemo, već da bullshitujemo. I lako je to kad su ljudi koji čitaju naš bullshit plaćeni za to. Ali, šta biva kada dođemo u situaciju da ne bude tako, ili da bude suprotno, da ljudi plaćaju nama kako bi nas čitali - ko si bre pa ti da im jedeš vreme i život svojim naučenim pogrešnim principima "pisanja". Ili ne daj bože, akademskog pisanja... akademsko pisanje inače - čekaj da ti kažem ovu jednostavnu stvar na tako komplikovan način da se osetiš kao govance čivave nedostojno života, a kamoli mog pristustva, a kamoli razumevanja mog genijalnog intelekta. Mislim, da mene neko pita za definiciju, tako bih ga opisala.
Elem. Pisanje.
Navikli smo da priču širimo...
Jednog lepog prolećnog dana, sredinom maja meseca, oko pola 9 ujutru, žena moga brata pokucala je na ulazna vrata našeg stana...
hoćeš da kažeš,
Jednog prolećnog jutra snajka ti je pokucala na vrata?
Moramo da težimo suzdržavanju od nepotrebnog širenja priče, jer mi nismo pisci koji mogu da proizvedu smislene rečenice od 17 redova (verovatno nemamo ni znanje, ni iskustvo, niti prigodan stil). Čak i kada napišemo dugu rečenicu, mi to ne radimo zato što znamo, već zato što ne znamo. Haosom samo prikrivamo naše nedostatke. Ko je beše napisao "rekao bih to u manje reči, ali nisam imao toliko vremena"?
Osnovna ponavljanja
Na nivou teksta, volimo da ponavljamo rečenice. Ne bukvalno, već da istu ideju kažemo na dva tri načina. To često dolazi prirodno kada pišemo prvi draft, pa se lako odstranjuje u procesu editovanja. Drugi način ponavljanja rečenica je kada nešto objašnjavamo iznova i iznova, što u bukvalnom prevodu sa engleskog volim da zovem "biješ mrtvog konja" (beating a dead horse). Odnosno, već smo ukapirali šta hoćeš da kažeš, nema smisla da se iznova i iznova vraćaš na istu (često nebitnu stvar). Treća vrsta rečenica koje se lako mogu ukloniti su one koje ne donose ništa novo priči. Lako ih možeš pronaći, tako što ih izbaciš iz paragrafa i vidiš da li je došlo do bilo kakve promene - nije - nikad ne dođe do promene, i bez skoro svega se može. Na kraju su tu savršene, prelepe rečenice koje su primer sveg našeg umeća, ali nemaju šta da traže u trenutnom tekstu. Ako je to slučaj, kopiraj je u neki drugi dokument i iskoristi je kasnije.
Takođe, ako možeš, skrati rečenicu na dve ili tri kraće, jer će ti biti lakše da ispratiš ponavljanja i razdvojiš ideje.
Na nivou rečenice već postaje komplikovano.
Prvo što uvek kažem, pročitaj rečenicu naglas, jer ćeš odmah primetiti ponavljanja istih reči u jednoj rečenici ili u uzastopnim rečenicama. To je baš baš početnički nivo i to ne sme da se dešava. Uvek možeš da izbaciš reč ili je zameniš sinonimom.
Mama i ja smo svake subote išle u Beograd. Šetanje Beogradom bilo mi je omiljena stvar.
Drugo "Beogradom" para uši, i treba ga zameniti "gradom" "prestonicom" ili nečim trećim. Ovo je takođe primer da se ponavljanje odnosi i na istu reč u drugom obliku (kiša, kišnom, kišovito - u ovom smislu je isto). I kad smo već kod izbacivanja, izbaci reč "stvar", jer verovatno možeš.
U rečenici možemo izbegavati reči i značenja koji se podrazumevaju.
Mokra voda. Sedi dole.
Na sebi je imala haljinu na pruge - Nosila je haljinu na pruge.
Rođena je u martu mesecu - Rođena je u martu.
Ili ako imaš prodajni tekst o obilascima Zlatibora i Tare, i napišeš ove vođene ture biće super za... "vođene" je višak, jer naravno da su vođene, kada si ti vodič koji nam piše o svojoj organizovanoj turi. I delovaće kao da ta jedna reč nije problem, ali jedna po jedna, i skupi se, a i primeti se u ritmu rečenice, brzini čitanja, itd. (Ovde ćemo svrstati i pleonazme, male kućice, čak štaviše, i slično)
Ponavljanje reči može da bude i pozitivno, kao deo nečijeg stila. To značu da kada čitaš, vidiš da je pisac namerno tako napisao reči da bi postigao određeni efekat.
Tabla, opet ta prokleta tabla, gledala me je licem umazanim kredom.
Ili ukoliko je ponavljanje iste reči na početku nekoliko rečenica.
Želim, da te više nikada ne vidim (pred očima - bi ovde bilo ono značenje koje se podrazumeva i koje izbegavamo). Želim da se odmorim od tvojih reči, od tvog otrova. Želim, da konačno dišem sama, slobodna. Da više nikada ne tražim dozvolu. Želim, da odjebeš.
Stilski je mnogo bolje nego da su rečenice počinjale sa želim, hoću, bilo bi super, sanjam, pa opet želim... Ovako jasno stavljaš do znanja da ti je ponavljanje namerno.
Nekada se ponavljanje koristi zarad ritma, i tada je najčešće u znaku broja 3.
Vidim bol, čemer i jad.
Kada sam je pronašao, telo je već bilo modro, mirno i hladno.
Treba obratiti pažnju da su tri ponovljene stavke izjednačene po broju, po vrsti reči, padežu, vremenu. Dakle, ako ponavljamo sintagmu, pišemo
Sanjam plavo nebo, zelene livade, crvene jabuke.
Konstrukcija je pridev boja, i onda imenica. Ne
Sanjam pogled u njenim očima, jagode i udoban krevet.
Opet kažem, ništa nije pogrešno, ali ovo je najlakši način da se postigne nešto jasno napisano i lako čitljivo.
Clutter - prazne reči
Clutter su sve reči koje ne nose značenje, ne pokreću radnju, to su pasivne reči koje otežavaju čitanje i usporavaju tempo rečenice. Zamisli da ideš čizmama kroz blato, i sa svakim korakom ti noge postaju sve teže - e to je clutter. Tu najčešće spadaju predlozi, veznici, uzvici, zamenice, pa čak i pridevi i prilozi… Najveći deo značenja, reči koje nose rečenicu su imenice i glagoli, jer najviše govore, i zato im treba dati prostora da sijaju, bez sveg ostalog krša.
*Ja to naravno ne radim kad pišem blog post, jer neću da provedem pola dana sređujući svaku rečenicu u tekstu od nekoliko hiljada reči, ali ako pišem za klijenta, i plaćena sam, bogami svaka reč će imati svoje mesto i svoju poentu.
Sav taj višak utiče na brzinu čitanja, i brzinu primanja informacija.
Moje vođene ture po Novom Sadu mogu biti odličan način za tebe da provedeš vikend.
Obrati pažnju na "mogu biti odličan način za tebe da" - 7 reči, bukvalno ne znače ništa. Napiši samo "Biću tvoj vodič kroz Novi Sad" i sve si rekla.
Prilozi
Gotovo uvek, ali ozbiljno to mislim, prilozi su nepotrebne reči u pisanju. Pravi prilog na pravom mestu, u određenoj situaciji, može biti odličan, ali mi uglavnom ne znamo da odaberemo pravi prilog, niti da ga stavimo na pravo mesto i gotovo sigurno ćemo to uraditi u pogrešnoj situaciji. (ako niste primetili, ovde namerno ponavljam neke reči). Naš jezik je takav da se većina priloga mogu izbaciti upotrebom dobrog glagola. Treba malo i na vokabularu raditi, šta da vam kažem...
Pridevi
Ono kao prilozi, samo drugačije, i gore. Prvi problem, za njih se hvatamo kada nismo sigurni da "dobro" pišemo, pa mislimo da će nam četrnaest kliše prideva pomoći da zvučimo bolje. Drugi problem, čak i kad ih koristimo, hvatamo se za neopisiv, fantastičan, super, neobičan, lep...
Kada radiš opis savršene prolećne večeri i napišeš da je magična, učinila si više lošeg nego dobrog. Ja dok čitam, osećam da si samo htela da se izvučeš iz opisivanja te večeri. I iz te reči, ja ne saznajem ništa, ne znam šta za tebe znači magično, ne mogu da zamislim ništa, da vidim sliku, da se stavim na mesto. Ne govori nam šta je neko, nego ga opiši da mi sami zaključimo. Ako je tebi nešto lepo, meni to ne znači ništa.
Detalji
Par promišljenih detalja govore više nego armije recikliranih reči. Na primer, pišeš mi o jutru neke devojke koja je glavna likuša tvoje priče.
Subota jutro, oko 9h.
Beograd, subota, 9:04 ujutru.
Šta je tebi bolje? Meni je bolja druga rečenica. Zašto? Zato što mogu da zamislim doteranu devojku, sliku “beograđanke” od tridesetak godina, obrazovanu, preciznu, kako sedi na svojoj terasi, ili stoji ispred Moskve ili čeka auto kod skupštine i sat na ruci, a na satu kazaljke pokazuju 9:04. U njenom danu nema otprilike, ona tačno zna gde je i kada je. 9:04 je nešto što mogu da zamislim, oko 9h mi ne znači ništa. Razmišljam ovako, ako ni sam pisac ne zna koliko je sati, zašto bi mene bilo briga koliko je sati.
Ti, "pravi" detalji žive u svetu oko nas. Zato je važno biti prisutan u svakom okruženju, i živeti život da bi o njemu pisao.
Duge/kratke reči
Bez dugih reči tamo gde kratka vrši posao. Tu se najčešće pojave anglicizmi i pozajmljenice koje odskaču i stilski i vizuelno svojom dužinom. I neću ti reći da za sve moraš pronaći srpski ekvivalent, ali koristi ono što bi inače koristila u govoru. Lepo je znati da je srpska reč za inspiraciju nadahnuće, a za naivan možda prostodušan.
Vreme
Kada je moguće, koristi aktivno vreme. Kraće je, i bolje drži tempo.
Ok, mislim da ću ovde stati, podvući crtu, proglasiti kraj, zaključiti priču, završiti. :) Ovo su neki saveti kojima se uvek vraćam, a uz koje možete popraviti dosta već napisanog... ili utegnuti, volim tu reč.
Disclaimer: NARAVNO, OVO NISU PRAVILA već primeri koji koriste većini ljudi koji mi dolaze na konsultacije, jer ako se držiš suštine, ako imaš manje teksta, imaš manje i šansi da nešto zajebeš. A na kraju dana, pišeš priče koje čitaju ljudi, a niko ne želi da troši vreme na tvoje rečenične akrobacije.
hugs, Ana
