2020-10-31T19:36:09Z - Putovanja

Putujući Balkanom: Rumunija roadtrip

Poslednjih godinu dana uživam baš ovde gde sam, u svom dvorištu (Srbiji). Nemam potrebu da letim u daleke predele, prilagođavam se kulturama, gastronomiji, načinu života, pa sam sva svoja putovanja ograničila na naš divni komšiluk (Balkan). U avgustu, nakon 5 godina planiranja (ali stvarno), Nemanja i ja konačno otputujemo u Rumuniju. Uputili smo se ka Transfagarašanu (Transfăgărășan) - bonus poeni za one koji znaju šta je to.

Džeremi Klarkson, u prethodnim tekstovima nazivan „mojim bogom“ kultno je proglasio Transfagarašan najboljim putem za vožnju na svetu. Ali, naravno, pošto je glavna zanimacija mog života plivanje u ironiji, Nemanja i ja smo pre stigli da vozimo na prelazu Stelvio u Alpima, i Hai Van prelazu u Vijetnamu, nego u Rumuniji koja nam je preko plota.

[Više o tome čitajte u tekstu Putevima Top Gear-a: Stelvio, Hai Van Pass i Transfagarashan]

Kolima kroz Rumuniju

Za putovanje smo iznajmili auto u Beogradu (na mestu koje više ne radi), ali bili su divni i nadam se nisu proveravali koliko hiljada kilometara smo prešli i po kakvim putevima.

Pre svitanja, kako najviše i volimo, krenuli smo ka prvoj stanici, predivnom gradiću Sigišoara (Sighișoara), udaljenom samo nekih 8 sati vožnje od Beograda. Sati su iskreno proleteli, meni, jer sam ja spavala, ali Nemanja izgleda nije toliko uživao. Kako to biva, na granici je naravno radio čovek koji ima familiju u selu odakle je moj dečko, i išao je sa njegovim bratićem u školu, i izgubismo pola sata na granici, ni krivi ni dužni.

Kada uđeš u zemlju treba ti vignetta (3 evra) ali i to je previše jer je 50% puteva ekvivalent krša, a kazne su debele. Ipak, ne brinite, jer policajca nismo videli, niti ikoga da kontroliše saobraćaj. Mi smo vignettu kupili onlajn par dana pre polaska.

Sad kad smo došli na temu puteva, želela bih da se obratim direktno rumunskom ministru saobraćaja i infrastrukture: Šta ti čoveče radiš sa svojim vremenom? Zašta ti brate primaš platu?! Rumunija je očito kolevka ironije, zemlja sa ’najboljim putem za vožnju na svetu’, a imate najgori kvalitet puteva na svetu. Najgori! Ali ozbiljno! Ako ste ikada putovali po Balkanu i mislili, vau krš putevi, niste videli ništa.

Više puta smo se našli u situaciji da od tačke A do tačke B postoji samo jedan put koji je preopterećen saobraćajem. Istim putem idu traktori, konjske zaprege, automobili, autobusi, cisterne i kamioni. To su često putevi sa dve uske trake, i asfaltom koji kao da su bageri izorali. Ovde se izvode radovi, ovamo konji skaču na put sa livada, krave šetaju ulicama, moroni menjaju brzine kao da su u Fergusonu a ne u Dačiji, satima sedimo zaglavljeni iza cisterni i ludaka, izbegavajući rupčage i smrt u igri zvanoj nemoj da pokršiš iznajmljen auto, a i bilo bi lepo preživeti.

Bez ikakvog preterivanja.

Ovo nisu hiperbole, minimum 10 puta nas je sekunda delila od smrti ili od ozbiljne saobraćajne nesreće. Jedino što nas je spasavalo jeste što je Nemanja fenomenalan vozač.

Kakvi loši putevi u Srbiji, kakva Bugarska, ili Bosna. Koji bre jug Italije i Jugoistočna Azija, they haven’t got shit on the Romanians. Iskreno mogu reći da su ljudi tamo idioti, jer način na koji oni ugrožavaju saobraćaj i živote drugih vozača ja nikada ranije nisam videla. Napomenuću još da smo svako jutro kretali u zoru, vozili po ravnicama i planinskim predelima, daleko od gužve gradova, i to radnim danima. Zaključak može biti samo da su ljudi moroni.

Valjda je ono što želim da kažem, nemojte da idete u Rumuniju (kolima).

Sigišoara

Prvi grad na našoj turi bio je prijatno iznenađenje.

Sigišoara je tipičan primer malog grada u Rumuniji, i kao i svi gradovi koje smo posetili nalazi se u Transilvaniji. Gradovi su građeni tako da je stari grad uvek na brdu, a noviji delovi su ’Donji grad’. Centar svakog grada i gradića jeste toranj sa satom sa kog se pruža divan pogled na okolinu. Takođe ćete uvek naći staru crkvu okruženu zidinama, u saksonskom stilu. Kuće su niske, a fasade u fotogeničnim pastelnim bojama. Ulice starih delova grada uglavnom su prekrivene kaldrmom.

Stari Grad Sigišoare zaštićen je od strane UNESCO-a. Oko podne turisti se doteravaju autobusima te su glavne ulice prepune tipičnih štandova sa precenjenim ’ručnim’ radovima i lošim a skupim restoranima. Čim se zađe u sporedne uličice, restorani postaju bolji, gužve manje i cene niže.

Šta videti u Sigišoari:

Popnite se poznatim drvenim stepenicama, poznatim kao Scholar's Stairway
Posetite crkvu na brdu znanom kao School Hill (do nje vode pomenute stepenice). Pruža se divan pogled na okolinu, a crkva je u kasno gotskom stilu.
Obiđite ostatke Dominikanskog manastira
Uđite u mali muzej sprava za mučenje koji je unutar glavnog tornja

Ovde možete provesti 2, 3 sata ili nedelju dana. Super je mestašce za mali predah od puta i razgledanje, ali i malo duži odmor.

Grad je najpoznatiji po tome što se smatra rodnim mestom Vlada Cepeša, koji je inspirisao najveću turističku zamku ne samo Rumunije, već celog sveta, Grofa Drakulu. Kuća u kojoj je rođen najbolji je primer cele gluposti jer je pretvorena u kičast restoran na koji nadam se padaju samo Amerikanci oko Noći Veštica. Obilazak njegovog zamka (Bran Castle) ostavljen je za sledeći tekst gde ću vam potanko objasniti zašto ne treba da ga posetite, ikada.

Rumunija i turisti

Kroz celu osnovnu školu na časovima geografije slušala sam kako je Srbija put od istoka ka zapadu, kako smo u centru svega, da je naša pozicija važna i deo toga što nas polako uništavaju, i tek na ovom putovanju razumela sam šta to znači. U onom najvećem jeku avgusta kada u Srbiji ima više stranaca nego Srba, Rumunija, mučenica, zvrji prazna.

Svega mi, 97% svih ljudi koje smo videli, na turističkim mestima, u jeku sezone, bili su Rumuni. Bilo ih je toliko da smo više puta pomislili da je nacionalni praznik. Zakleo bi se čovek da se u toj Evropskoj Uniji ne radi ništa, nego svi žive od one glupe vignette.

Moj zaključak je da niko prosto ne prolazi kroz državu. Rumunija ne vodi nikuda (ne mislim bukvalno), ali zbog velike površine uvek ju je lakše preleteti nego voziti 10, 11 sati sa jednog na drugi kraj. Glavni grad je takođe previše istočno. Znači Rumuniju je činilo 97% Rumuna, šaka Španaca, poneki Nemac i nas dve budale.

Da su Rumuni sami svoji turisti bilo je najočiglednije u gradu Sibiu, jednom od najvažnijih kulturnih i istorijskih centara Transilvanije. Kod jednog od štandova načičkanih duž centralnog trga, gde se prodaju džidža bidže i krš za turiste, baba pita na rumunskom, sva u čudu „A vi ne govorite rumunski?“ Ja odgovaram, šokirana „Baba, niko bre ne govori rumunski, koji je tebi đavo“ ali naravno nije me razumela jer gle čuda, kako se usuđuje, ona ne govori srpski.

Ej bre ženo, u sred Vijetnama samo što srpski nisu progovorili da bi mi uvalili jebenu drvenu činijicu a ti ne možeš 3 reči engleskog u Rumuniji nego ja moram da uposlim sve svoje znanje španskog, italijanskog i vikanja i mlataranja rukama da bih se sporazumela. Smanji malo doživljaj, vi stvarno, ali ono baš baš, niste centar ničijeg sveta.

Nemojte da mislite da ja nipodoštavam bilo koga, ali ne možemo tako da se ponašamo. Ne možeš da preuzmeš nešto, a nešto da odbiješ. Ako si deo Evropske unije, ako uživaš u trgovini sa ostalim zemljama, smanjenim porezima na uvoz, dobijaš ulaganja za viši životni standard, prodaješ se za neki nivo, i hoćeš da zaradiš od mog turističkog dinara, e pa onda moraš da progovoriš engleski, imaš wifi u kaficu na centralnom trgu velikog grada i primaš kartice.

Napominjem, nije bio slučaj da sam stala da kupim kolut sira od seljaka pokraj puta u livadi u Karpatima, već sedim u fensi kafiću, plaćam kafu više nego u Knez Mihailovoj, a ti mi daješ vodu od 2,5 evra u plastičnoj flaši. Ne može to tako.

Ili sve, ili ništa.

Brašov (Braşov)

Naša najbolja priprema za putovanje bilo je to što smo krenuli bez očekivanja. U Italiju putuješ sa očekivanjima, u Pariz, na Kubu, ali ne i u Rumuniju.

Brašov je bio jedno od onih mesta gde ne znaš da li si u milionskom gradu ili u varošici. Jedna ulica kao selo u Vojvodini, sledeća kao centar Krakova. Sve se svelo na neku suprotnost koja mi je u zavisnosti od raspoloženja bila ili šarmantna ili iritantna. Glavni trg iz jednog ugla je veličanstven, a iz drugog kao da se upravo završio WWII, pa ti vidi.

Hodaš šetalištem, likuješ jer nije za prineti Novom Sadu ili Beogradu, piješ Starbucks i nerviraš se jer ga mi nemamo (u međuvremenu smo ga dobili), ne zato što je najbolji, nego zato što ga hoću u inat. Ljudi se bude sporo, kafići se prostiru u nedogled, a nad gradom se nadvija brdo prekriveno šumom. I u trenutku (kad nisam gladna), Rumunija je stvarno divna. Mogla bih biti na istoku Srbije, ili negde u Bugarskoj ili u Hrvatskom gradiću. U svakom slučaju, skoro pa kao kući.

Šta videti u Brašovu:

Posetite gradski trg (Piata Sfatului)
Obiđite Crnu Crkvu (Biserica Neagra)
Popnite se uz Planinu Tampa za divan pogled na grad. Ili platite cable car, ili idite kolima jer su putevi kroz šumu fenomenalni.
Nemojte videti jednu od najužih ulica u Evropi jer kad smo mi bili, u sred sezone u avgustu, ista je bila zatvorena!! wtf
Probajte Kurtos Kalacs, rumunsku verziju odžak torte kako biste potvrdili da je u Pragu definitivno bolja

Koliko Rumunija voli da se suprostavlja sama sebi videli smo posebno u Brašovu gde u predelu fenomenalnih parkova, zgrada Opere i spomenika koji kao da pripadaju velikim gradovima Centralne Evrope, ne možeš da nađeš bankomat, a i ovaj koji radi ima ekran sa 3 piksela i dobro je da je prekoputa crkve pa smo za onih 17 min koliko mu je trebalo da obavi transakciju mogli da pretrčimo ulicu i pomolimo se da nam ne proguta karticu jer onda bismo morali da komuniciramo sa ljudima. Ne daj bože.

Priroda

Što više putujem, to više uživam u svemu onome što čovek nije stvorio.

Na ovom putu mislim da smo imali priliku da vidimo najlepši deo Rumunije, vozeći preko Južnih Karpata. Rumunski Karpati su deo Alpsko-Karpatsko-Himalajskog planinskog sistema. Karpati u Rumuniji čine zaštitni zid oko Transilvanije, pa smo na putovanju često i drastično menjali nadmorsku visinu.

Na putu od Brašova do Rašnova, i dalje ka gradu Kurtea de Arđeš (Curtea de Argeş) pružali su se neki od najlepših pogleda na Balkanu. Jedan put vijuga kroz šume na savršeno utišanoj svetlosti dana, a drveće me podseća na Taru. Odmah nakon Rašnova izbijamo na čistinu, ravnicu koju seku dve trake asfalta i idemo samo pravo. Po ivicama puteva voze čergari, livade prepune konja, krava i ovaca, sa ponekom balom sena. U daljini, kao idealna skica iz bajke, vrhovi Karpata u kontrastu nebu i zalazećem suncu. Kilometrima ih pratimo, oble, oštre, više, i one preko kojih i dalje malo prosijava sunce. Pored puta prodaju kolutove ovčjeg sira i litre rakije po njihovom imenu, i kući smo.

Sibiu

Poslednja stanica na našem putu bio je Sibiu, nekadašnji glavni grad Transilvanije.

U grad smo nažalost stigli noću, i bili smo prisiljeni da lutamo nepoznatom, mračnom uličicom u kojoj se nalazio AirBnB. Nisam mogla da ocenim da li će me neko ubiti, odrati i moju kožu prodati na crnom tržištu, ili me pozvati na kafu i ponuditi domaćom štrudlom. Jedno od ta dva u svakom slučaju. Naravno, ujutru, čim je ulicu obasjalo sunce, grad je izgledao šarmantno.

Šta videti u Sibiu:

Posetite Veliki trg (Piata Mare) i Mali Trg (Piata Mica)
Pogledajte šta krije Nacionalni muzej Brukenthal
Obiđite veliku pravoslavnu crkvu
Pređite Most Laži

Sibiu je najobjektivnije rečeno, prosečan. Jedan od glavnih trgova nije trg već parking. Na mestu gde su prodavali njihovu verziju odžak torte, dvoje mladih nisu mogli da sastave četiri vrste ukusa na engleskom jeziku (šećer, kokos, cimet i orasi). Ovo je takođe mesto gde me je žena pitala kako to da ne govorim rumunski.

Pored istorijske i kulturne važnosti za državu, Sibiu je u stvari najpoznatiji među putnicima i travel blogerima kao ’grad koji te stalno posmatra.’ Ako mislite da ovo zvuči krajnje sablasno, potpuno ste u pravu. Zvanična priča jeste da su kuće uvek pravljene sa dva krovna prozora, zbog ventilacije. Način na koji su ti prorezi u krovu pokriveni crepom udiše život u ove kuće, do te mere da se osećaš kako te posmatraju.

Krovna okna u obliku očiju - poznata turistička atrakcija Sibiua

Za vreme okupacije, Nemci su definitivno koristili ovu osobinu kuća u svrhu zastrašivanja, uvek podsećajući građane da ih neko prati.

Povratak kući

Rano ujutru u petak, napustili smo Sibiu sa nadom da ćemo izbeći gužve na putevima. Nakon par sati vožnje, kako smo ostavili Karpate za sobom, biću iskrena, srce mi se steglo. Nije me bilo briga ni za ljude, ni za gradove, ni hranu, već su mi nedostajale ovce na poljanama sa planinskim vrhovima kao čuvarima.

Što više putujem to oštrije posmatram mesta. Kada upoznaš jedan grad u državi, stvarno, baš stvarno, video si ih skoro sve. Jeste da je negovanje kulture važno i da svako mesto ima svoju istoriju i da je očuvanje muzeja značajno i da su tornjevi lepi, ali nije sve bitno. Jednostavno nije. Zbog toga ja nemam potrebu da slikam svaku zgradu i ponašam se kao da je svako mesto apsolutni dragulj na ovom svetu. Za ljude koji možda vide istorijsku, kulturnu vrednost, koji su vezani za mesto porodicom ili bilo kojom emotivnom vezom, to može biti najdraže, isto kao što je meni moj Beograd. Ali biću realna.

Da li su gradovi lepi? Da.

Da li su posebni? Ne baš.

Osećaj je divan, poznat, pun mira, ali ne verujem da ću se ikada vratiti. Putevi prosto ne vode u Rumuniju. (Lažem, sigurno ću se vratiti, ali sigurno ne skorije).

Ostale informacije:

Valuta u Rumuniji je Rumunski Lej (RON). 1 RON = 25 RSD
Nosite keš sa sobom jer smo više puta imali problem sa plaćanjem karticom u kafićima i restoranima, a i bankomate je teško naći. Nigde nismo videli da primaju evre. Menjačnice se zovu casa de schimb ili birou de schimb valutar.
Turistički centri ne postoje. U četiri grada našli smo samo jedan. U Brašovu turistički centar bio jedan štand unutar kafića koji je imao prospekte grada samo na rumunskom jeziku. Istražite sve sami jer njima izgleda nije stalo do nas turista.

Iz istog serijala: