Putujući Balkanom: Drakula, Peles i Rašnov

Što se mene tiče, ništa kao zamak ili dvorac. Ustajem rano, oblačim haljinu, stavljam tijaru (koju naravno imam za ovakve prilike) i spremna sam za magično iskustvo. Za putovanje po Transilvaniji, tri ovakve lokacije našle su mesto na našem rasporedu. Prva od njih bila je Tvrđava Rašnov.

Tvrđava Rašnov

Samo 20 kilometara od Brašova, nalazi se mestašće Rašnov. Krenuli smo ujutru, birajući naravno put suprotan onom koji je predložila navigacija. Navigacija je htela efikasnost, mi smo hteli efektnost. Uputili smo se krivudavim putem kroz magične šumske predele planine koja se uzdizala tik iza Brašova. Možda zbog vegetacije, možda zbog približne nadmorske visine, šuma me je podsetila na Taru.

Zahvaljujući ovoj ruti, Rašnov tvrđavi prikrali smo se s leđa, a ne od strane grada.

Kao i prethodnih dana, saobraćaj je bio glavni problem, odnosno u ovoj situaciji parkiranje. U blizini tvrđave nalazilo se više lokacija popularnih među turistima, što je značilo da su ljudi parkirali na putu, po tuđim livadama, krivinama, jarugama. Ako je auto fizički mogao da stane, mesto je bilo zauzeto. Kako bismo parkirali, rešili smo da doručkujemo u jednom od restorana u blizini i ostavimo kola kod njih.

Kako smo prilazili tvrđavi, izgledala je impresivno, barem izdaleka. Priđosmo bliže, kad ono, ćorak.

Krš.

Ja ne očekujem Kalemegdan od svake tvrđave, ali ono je ruina. Prvo, ulaz se plaća 10-15 lei, zaboravila sam jer toliko me nije bilo briga. Za tu cenu ne dobiješ ni pokošenu travu, niti gumene čizme do kolena da te zaštite kada neizbežno nagaziš na zmiju. Unutar zidina postoji jedna ulica koja je manje ulica a više prašnjavi kamenjar dovoljno širok da se dvoje mimoiđe. Starije žene načičkane su uz tu stazicu sa svojim improvizovanim štandovima sa kršem i zamkama za budale, jer ne vidim da bi iko normalan potrošio pare baš tu.

Što smo brže mogli, popeli smo se do vrha sa nadom da barem pogled neće razočarati, ali jeste, jer izvan Rašnova čekala nas je samo ravnica, a ja sam iz Šumadije i meni treba da se pejzaž makar malo zatalasa. Krenuli smo nazad, okliznula sam se par puta, i pobegla što dalje odatle, razmišljajući koliko sati svog života sam živela, a koliko bacila...

Dvorac Peles

Nakon razočaravajuće posete Rašnovu, krenuli smo ka najpoznatijem dvorcu Rumunije, dvorcu Peles. Peles se nalazi nekih 60 km od Brašova, odnosno 40 km od Rašnova. I dok je navigacija pokazivala vožnju dugu sat vremena, desilo se da smo do dvorca putovali mučna dva i po sata.

Pošto smo se nakon 15ak kilometara uključili na glavni put koji vodi ka dvorcu Peles i gradiću Sinaia, odmah smo se našli u potpunom zastoju. Dok smo ukapirali šta se dešava bili smo uvučeni u bezizlaznu situaciju. Ne možemo izaći iz kolone, ne znamo šta se dešava, nemamo internet da proverimo stanje na putevima, ne znamo dokle se kolona proteže i koliko vremena ćemo izgubiti. Ostalo je samo da idemo napred i da milimo. U kolima, tokom te vožnje, okružena rumunskim vozačima koje sam vam opisala u prošlom tekstu, imala sam žarku želju da uradim nešto. Bilo šta. Izbušim nekome gumu, polupam mu kola palicom, i slično. Samo nisam znala kome to da uradim. Na koga da usmerim sav svoj bes. Ispostavilo se na mog dobrog starog druga, Rumunskog ministra saobraćaja i infrastrukture.

Pre nego što me udavite kritikama na temu mog ’neosnovanog besa’, stavite se na moje mesto. Odvojimo nedelju dana kada dečko ima odmor (prvi put u poslednjih 8 meseci), damo debele pare da bismo išli na put kolima, ispunimo svaki dan izletima u želji da istražimo i upoznamo zemlju, onda umalo izginemo na putevima, preplatimo ulaz u raspadnute zidine ispunjene trnjinom i prašinom, plaćamo doručak u restoranu da bismo parkirali kola, i onda provedemo sat i po vremena zarobljeni, zato što Rumuni ne znaju da naprave puteve i voze.

A sad, zašto kolona?

Saobraćajna nesreća? Odron na putu? Srušio se helihopter, minimum 10 stradalih?

Nope.

Razloga nema.

Proveli smo kilometre jedva se mičući, da bismo došli do jedne varošice sa tri ulice, negde na pola puta do Pelesa, i kad smo izašli van varošice, gužve više nije bilo. Pokraj puta videli smo znakove koji upozoravaju na moguće "gužve u saobraćaju". To je baš super, jer pošto ih vidim, dok sam zaglavljena u gužvi, mogu da ih izbegnem tako što ću preleteti do svoje željene destinacije.

Problem planinskih predela jeste da postoji mali broj puteva, a dvorac Peles se nalazi baš na jednom od glavnih puteva od Brašova (izuzetno važnog grada) do druge strane planine. Zato što ovo nije otvoren put, već prolazi glavnom ulicom manjih naselja, stvaraju se kilometarske kolone zbog iskuljučivanja, semafora, železničkih prelaza itd. Kako iko očekuje da je ovo u redu? Evo prošlo je 2 meseca a ja sam i dalje preneražena i opet pitam gospodina Ministra koji kurac ti radiš sa svojim vremenom?! Ja ne mogu da shvatim da ovo postoji igde u svetu, i da ja treba samo da se pomirim sa gubljenjem nekoliko sati bez ikakvog logičnog razloga.

U svakom slučaju, uspemo da se isključimo na put za dvorac i opet naiđemo na manjak parkinga. Stanemo negde, platimo, i uputimo se divnim kaldrmisanim putem kroz šumu, a miris kiše svuda oko nas. Uskoro nailazimo na čistinu i prvi put nam se pruža pogled na Peles. Prva reakcija bila je, ha? Ovo izgleda malo manje nego što sam očekivala.

Peles, koji neki navode kao jedan od najlepših dvoraca u Evropi, U EVROPI!, bio je manji nego što izgleda na slikama, i baš lep. To je najviše što mogu reći - baš lep. Da li je fenomenalan u poređenju sa svime što sam videla u Rumuniji? Da. Da li je fenomenalan u poređenju sa svim što sam videla u Evropi? Hahahahahhahaha, NE.

Pored horora u saobraćaju, problemi su bili sledeći.

• Karte za dvorac nisu mogle da se kupe onlajn, što znači obavezno čekanje na ulazu.
• Karte se takođe mogu platiti samo u kešu, u rumunskoj valuti (ne može čak ni u evrima, iako je Evropska Unija).
• Karte za Optional Tour koštaju 60 lei po osobi, što je skoro 13 evra i ne znam da li sam ikada platila skuplje za ulaz u dvorac. Sećam se da nas je obilazak Vatikana koštao 16 evra po osobi, i ništa u Rumuniji ne bi smelo da se približi tome.
• U cenu karte nije uračunato ništa.
• Obilazak uključuje prizemlje i prvi sprat jednog dela dvorca. I to je sve.
• Nemaš dozvolu da slikaš bilo šta jer se korišćenje aparata plaća 35 lei (7,5 evra), ali i pored toga zabranjeno je koristiti slike unutrašnjosti na društvenim mrežama jer je to "kažnjivo zakonom" (piše na njihovom sajtu objašnjenje, ali bukvalno odbijam da sad tražim to i kačim ovde, koga interesuje neka gugla)?

Što se tiče pozitivne strane našeg iskustva, a svako ima makar nešto dobro u sebi, kazaću da se dvorac nalazi na divnoj lokaciji. Vešto je skriven šumom, i ne znaš da je tu do trenutka kad se otkrije ceo, na brdu iznad. Dvorac je sagrađen krajem 19. veka, i jedno vreme služio je kao dom Rumunske kraljevske porodice. Pažnja je bila u detaljima, kako spolja, tako i unutra. Šetaš iz sobe u sobu, visoki plafoni sa kojih se spuštaju kristalni lusteri. Svetlo je prigušeno i samo blago obasjava zidove prekrivene duborezima u tamnom drvetu. Sa zidova nas posmatraju oči članova kraljevske porodice vešto zabeležene na glomaznim platnima. Posmatraju nas i mnogi bezimeni ljudi iz scena poznatih evropskih slikara. Tepisi pokrivaju podove te se koraci ne čuju, a ceo prostor pliva u gotici. Ne znam koliko smo soba prošli, dužine hodnika se menjaju, penjemo se uz stepenice, opet tamne, opet drvene, zaškripe, ne osvrćem se, i samo hodam prateći zvuk vodičevog glasa.

Peles je bio prvi dvorac u Evropi koji je imao centralno grejanje i struju, što je još genijalnije kad shvatiš da je u planini u Rumuniji. Posle laganog razgledanja i lekcije iz istorije koju nisam pomno pratila, izašli smo napolje, pomalo ošamućeni od promukle svetlosti i kiše koja sipi.

Super dvorac. Baš fensi, fensi.

Hajmo nazad na onaj put u kolonu, da po kiši koja sve jače pada milimo nazad ka Rašnovu.

I šta sad? Kakvo je bilo to iskustvo? Sve u svemu ispod proseka. Ja ne bih prijateljima preporučila da idu (mada zavisi i od prijatelja), ali ako neko od vas ode, nadam se da ćete se bolje provesti.

Jedan od najlepših dvorova Evrope? Dajte molim vas.

Drakulin (Bran) Zamak

Ako su ljudi čuli za Rumuniju, ili Transilvaniju, čuli su uglavnom zbog Grofa Drakule. Divna je to priča. Vlad III bio je vojvoda na teritoriji današnje Transilvanije i tokom života postao je poznat po brutalnosti i krvožeđi (ne bukvalno), i zvali su ga Vlad the Impaler jer je verovatno nabijao ljude na kolac. U svakom slučaju, Vladin tata se zvao Vlad Dracul (Vlad the Dragon) jer je kao ratnik i vođa bio uvršten u red zmaja. Vladi su onda dali ime Vlad Dracula, gde je Dracul-Dracula ista promena kao kod nas Nemanja-Nemanjić, Marko-Marković. Dakle, Dracula je son of Dracul. I pošto je Vlada bio nestašan dečko, genijalni rumunski kopirajteri iz 15. veka pomislili su, ala ćemo da mlatimo pare od ove priče za pet, šest vekova!

I evo nas, pred Bran zamkom.

Neću vas lagati, imala sam očekivanja i bila sam spremna za all the Dracula things. Očekivala sam po neki kolac, malu lokvu krvi u ćošku, tajne prolaze, podrum pun sprava za mučenje, jezive portrete, i ako budemo baš imali sreće, neku crnu mačku ili slepog miša.

Eto mene, na ulazu, naravno u crvenoj haljini i crno-crvenom ogrtaču, jer ja volim da se obučem u skladu sa temom.

I?

Ono je tuga i jad.

Malo je reći da je ’Drakulin’ zamak razočarao. Da mi je neko rekao da je to bila kuća Marka Kraljevića imalo bi jednako smisla. Zamak prvo nije impresivan po veličini. Ono što ga čini zanimljivim jeste što je na vrhu strme stene, te je fotogeničan iz daljine. I kao što je već postalo očekivano u Rumuniji, sve je mnogo lepše iz daljine, dok još nije stvarno. Izbliza sve gubi sjaj i poentu.

To je bilo naše iskustvo, ponovo.

Problemi: Iskreno sam bila šokirana veličinom grada koji je nastao u blizini zamka i sve na ime Grofa Drakule. Deluje da možda ekonomija cele pokrajine zavisi od tog jednog mesta. I sve košta. Previše.

Parking 10 lei prvi sat i onda po još 5 za svaki sledeći, restorani preskupi, kafići takođe. Probiješ se kroz more krajnje neinteresantnih ljudi da bi došao do biletarnice i shvatiš da moraš da stojiš u 15 m dugom redu zato što od dva šaltera radi samo jedan. A što se tiče tebe, draga ženo na tom jednom šalteru, ako ikada ostaneš bez posla, mislim da si kvalifikovana za rad na Filološkom Fakultetu u Beogradu.

Ne, ne, sve je u redu što ne znaš engleski, i što ne primate kartice.

Platimo kartu 40 lei po osobi (oko 8,5 evra). Na sajtu sam čitala da postoji audioguide, ali izgleda postoji samo u teoriji jer ga nigde nismo videli.

Penjemo se divnim kamenim prilazom ka zamku, zastave i posteri su Drakula i samo Drakula, već se priča o Noći Veštica, bundeve, krv, vino, i još postoji šansa da ovo možda, slučajno, neće biti sranje.

Ulazimo u zamak i prvo što primetim jeste skučenost prostora. Sobe, hodnici, terase, sve je malo klaustrofobično. Obilazak nije organizovan, prostorije su neobeležene, prazne, zidovi beli, obli i goli, i ništa. Jedno veliko ništa.

U jednoj sobi furuna, u drugoj grb, u trećoj drveni sto i to je to. U svaku prostoriju može da stane po 3-7 osoba, niko ne zna gde ide, nema vazduha, retko koji prozor, gole stepenice, i samo ideš. Jednom kada uđeš zarobljen si u toj groznoj dosadi. Ništa ne možeš da saznaš jer vodiča nema, audioguide nismo nigde našli, ništa ne piše, i kao telad idemo napred za ljudima, a drugi za nama. Shvatiš ubrzo da ćeš u toj prokletoj kući prepešačiti 5 kilometara. Ne znaš da li si u podrumu ili u potkrovlju. Sve je skučeno, nabijeno, majušno, nelogično. Previše ljudi je zarobljeno među zidovima, vidno nezainteresovani za svoje okruženje, i već nas sve hvata panika, da ćemo skončati ovde od nemogućnosti da izađemo na slobodu i vazduh. Svi tražimo nešto i guramo napred, u nadi da vidimo nešto zanimljivo, ili samo izađemo.

U sredini zamka nalazi se kameno dvorište u kom su se skupljali đaci prinuđeni na ovaj obilazak, verovatno na ekskurziji. Svi slikamo nešto, samo ne znamo šta. Stil građevine je interesantan zbog više nivoa i kula kao da su nadoziđivane jedna na drugu dok nije postignut taj unikatan, a opet nekako familijaran izgled. Ulaženje u sam zamak nije dodalo ništa čitavom iskustvu, osim što sam umalo imala napad panike zarobljena unutra.

Svaka čast onome ko je izmislio čitavu priču i proširio je po svetu kako bi sada Rumuni mlatili pare, ali ne pamtim kad sam poslednji put bila toliko razočarana, i da sam se osećala prevarenom. Uvek kad sam na putu naiđe trenutak kada osećam da su nas odrali na ulazu, ali se sve nekako isplati na izlazu. To nije bio slučaj u Drakulinom zamku. Najuzbudljivije je bilo kad smo seli u kola i otišli da vozimo krš putevima i gledamo ovce kako pasu.

Naravno, svako iskustvo je dobro jer te nauči nečemu novom. U ovom slučaju, ako ikada ponovo odemo u Rumuniju, znamo da se držimo livada i ovaca, dosta je jeftinije i zanimljivije.

Iz istog serijala:

• Putujući Balkanom: Jedan dan u Kotoru
• Putujući Balkanom: Sofija, naša skromna lepotica
• Putujući Balkanom: Vodič kroz Sarajevo za početnike
• Putujući Balkanom: Dubrovnik, Herceg Novi i Trebinje

---

2 Komentara