Putujući Balkanom: Dubrovnik, Herceg Novi i Trebinje
U 17 i 18 veku popularizovana je tradicija „Velike turneje“ (Grand tour), odnosno putovanja na koja su išli plemići i bogataši kada bi napunili 21 godinu. Takva putovanja bila su deo odrastanja i neformalnog obrazovanja, ali na visokoj nozi. Ispijanje vina na jugu Francuske, zime u dvorcima na obroncima Alpa, privatni muzeji Italije, taj fazon.
Kada je pre tri godine nastala emisija The Grand Tour (čije snimanje u Africi je i dalje najbolji dan mog života), značenje velike turneje malo se promenilo. Bilo je i dalje putovanje, često sa dosta para, i uvek sa kolima. U jednoj epozodi, moj bog Džeremi Klarkson je u danu (vozeći Bugati Širon koji košta oko 3 miliona evra) doručkovao u Sen Tropeu (Francuska), popodne skijao na Alpima (Švajcarska), i stigao na večeru u Turinu (Italija).
Kao odani fanovi, Nemanja i ja odlučili smo da napravimo našu balkansku verziju, „malu veliku turneju,“ sa tri obroka, u tri grada, u tri države.
Datum: 28. Januar 2018, nedelja
Lokacija: neki kafić, Trebinje, Bosna i Hercegovina
Vreme: 08:50h
Evo krećemo, samo da popijemo jutarnju kafu.
Plan je da nam prva stanica bude Dubrovnik, odlično mesto za (kasni) doručak.
Vreme: 08:52h
Nemanja je već popio svoj espreso, ali ja kafu volim da cedim.
Vreme: 09:30h
Krećemo.
Iako je bio početak februara, nebo je bilo vedro, vazduh bistar i svež. Na ideju ovog putovanja smo došli jer nas je fascinirala činjenica da su Trebinje, Herceg Novi i Dubrovnik udaljeni nekih sat vremena vožnje jedan od drugog i baš nas je interesovalo da li je moguće napraviti jednodnevni izlet i usput uživati.
Sve je počelo savršeno, vožnja kroz stenovita brda, miran put i prelep prilaz moru. Čim smo se našli nad Dubrovnikom i ja morala da istrčim iz kola da se slikam, uvideli smo da je polovina lepote ovog grada u stvari voziti ka njemu sa brda iznad. Ništa u samom starom gradu Dubrovnika ne može da se poredi sa kontrastom beličastih zidina i plave vode Jadrana.
Vreme: 10:40h
Dan: Isti
Lokacija: Dubrovnik, Hrvatska
Ako imate par sati da provedete u Dubrovniku, kao što je bio naš slučaj, odmah pravac Stari grad. Uđite gradskom kapijom i ubrzo ćete se naći na početku Straduna, među meštanima poznatom kao Placa. To je glavna ulica grada dugačka 300 m i rađena od belog krečnjaka. Ako je dan sunčan, oči zabole od sjaja kojim pleni.
Istražite uličice, podignite pogled, zavirite u ćoškove i ne propustite:
- Veliku i malu Onofrijevu česmu, sagrađene sredinom 15 veka. Ime su dobile po napuljskom arhitekti Onofriju koji je bio zadužen za izgradnju dubrovačkog vodovoda. Ove česme su među najpoznatijim simbolima grada.
- Rektorovu palatu koju je takođe osmislio Onofrio de la Kava, a u kojoj se danas nalazi Kulturni i istorijski muzej. Veličina samih stubova je impozantna, a na trgu pred njom leti se održavaju brojni koncerti.
- Trg Luža je jedno od glavnih mesta okupljanja u gradu. Na njemu se nalazi Orlandov stub, crkva svetog Vasilija u baroknom stilu, sahat-kula i gorepomenuta mala Onofriova fontana, odnosno česma.
Čim smo kročili u grad, krenuli smo u potragu za mestom gde ću doručkovati (Nemanja nije izdržao, jeo je u pekari, ali ja sam kao pravi bloger odlučila da se žrtvujem). Na ulazu u Stari grad nismo se lako snašli jer nije bilo mesta gde da uzmemo mape, a čak i kad smo ukončali par glavnih ulica i trgova, oduševljenje je splasnulo čim smo se izdvojili u neku od mirnih sporednih uličica.
Sunce je sijalo (bilo je skoro 20 stepeni), ljudi su se čak kupali, turista puno, ali Dubrovnik je bio daleko od spremnog za posete.
Đubre, mahovina koja izbija između ploča i kamena, pred Rektorovom palatom raspadnute skele i cirade zaostale od polu rasklopljene letnje pozornice, i generalno krš. Restorani, kafići, prodavnice, većinom zatvoreni, što je s jedne strane za očekivati u februaru, ali sa druge, sudeći po autobusima turista koji se istovaraju pred zidinama grada, nedopustivo. Živiš od turizma, pola Azije se sjatilo na glavnom trgu, a ono tuga.
Ja sam sledećeg uverenja: Ako ćeš već da mi naplatiš vazduh koji dišem unutar zidina, onda izgled i održavanje i usluga moraju da odgovaraju tome.
Nadam se da ćete propustiti:
- Obilazak zidina koji je koštao oko 20 evra po osobi što je idiotluk neshvatljivih razmera (naravno da nismo išli, više iz principa nego zbog ograničenog vremena). Čisto kao poređenje pre par godina obišli smo Vatikan za 16 evra po osobi i za još 5 evra se popeli na vrh Bazilike svetog Petra. Može Dubrovnik da bude divan i krasan, al nit je Rim, nit je Sistinska kapela.
- Fenomenalne vođene ture koje obilaze mesta gde su padale srpske bombe i hrane strance upitnim informacijama o Srbima demonima i teroristima. Manje sam priča čula i informacija videla o zemljotresu koji je uništio grad u 17 veku nego o nama.
- Lažnu i dvoličnu ljubaznost svih ljudi koji rade u ono malo restorana, pekara, kafića. Kad se neko lažno smeje...
Vreme: 11:40h
Lokacija: Trećerazredni restoran (za dubrovačke standarde) u nekoj levoj ulici, Dubrovnik
Uviđamo da je najveći problem našeg plana i puta bila činjenica da smo mi iz divne, tople i JEFTINE Bosne i Hercegovine ušli u Hrvatsku, koja nema čime da opravda svoju basnoslovnu skupoću. Doručak za jednu osobu - hleb, pršuta i sir (kod nas u restoranima bi te pljunuli da im ponudiš tu količinu hrane kao obrok), salata i jedna jeftina čaša vina (jer na odmoru sam i za doručak obavezno pijem lokalni alkohol) - koštao je 20 evra.
Još jedan primer smejurije: Dva dana ranije jeli smo savršenu begovu čorbu u poznatom restoranu na sred Baščaršije za 2,5 evra, a ovde je bila 8 evra.
Vreme: 13:00h
Krećemo ka Herceg Novom
Jeeeej.
Vreme: 14:13h
Lokacija: Herceg Novi, Crna Gora
Parkiramo kraj puta, nekoliko nivoa iznad mora. Vazduh miriše na so, kafu i generalno balkanski stav of not giving a shit. Ako oduzmemo so, kao kod kuće.
Za razliku od Dubrovnika, Herceg Novi je bio pun, kao u jeku sezone, gotovo sve otvoreno i sve vrvi, ali ne od turista već od Crnogoraca. Ne trebaju njima stranci da popune kafiće, no no. Grad radi, ispija se četvrta kafa, porodice sa decom, mladi, puno šetalište, sunčanje, jedva nađosmo mesto da popijemo piće. Ponavlja se osećaj koji uvek imamo u Crnoj Gori (idemo samo u Herceg Novi ili okolinu Kotora) da je ovde prosto lako biti. Pošto smo grad obišli detaljno tokom prethodnih poseta, koristimo momente za uživanje. Jeste da nije Klarksonovo skijanje u Alpima, ali nije ni januarsko sunčanje uz Jadran za bacanje.
Za ručak biramo konobu Feral i ručak za dve osobe plaćamo koliko i moj bedni doručak u Dubrovniku.
Pouka priče je jasna - ako ste u Dubrovniku, nemojte biti, provozajte se do Herceg Novog, ako ništa drugo, nećete ostati gladni.
Vreme: 17:30h
Sunce zalazi, jede nam se nešto slatko, krećemo put Trebinja.
Vreme: 18:50h
Lokacija: Trebinje, Bosna i Hercegovina
Ulazimo u gradić koji smo tog jutra napustili u potrazi za avanturom. Što smo bliže centru sve više mislim kako je ovo mestašce sa 30ak hiljada stanovnika (van sezone, broj se duplira tokom leta) ideal Bosne i Hercegovine. Ušuškan među brdima, manje od sat vremena ka jugu more, vazduh svež i čist da pluća vape za malo velegradskog smoga.
Gotovo da nema stranaca (pravih stranaca, bivša Jugoslavija se ne računa), sve je mirno, tiho i natenane. Prethodni dan smo bili na subotnjoj pijaci, tezge prepune voća i povrća, domaćih sireva, rakije, vina, stari deo grada u odličnom stanju i totalno besplatan, i naravno most u Trebinju je jedan od najpoznatijih u Bosni i Hercegovini.
I eto, nedelja uveče, milina.
Ne poznajući grad, poveli smo se parolom pitaj, ne skitaj i dobro prošli. Lokalci su nam preporučili restoran Vukoje, na brdu iznad grada, koji će neplanirano postati jedan od omiljenih restorana koje smo ikada posetili.
Restoran je napravljen kao deo promocije istoimene vinarije iz okoline Trebinja. Unutra se ulazi „kroz bure“ i penje stepenicama kroz enterijer koji podseća na vinski podrum. Kada smo ušli u salu, shvatili smo poentu lokacije jer je kroz prozore, od poda do plafona, pucao pogled na mali grad pod našim nogama. Iako smo zbog hladnije večeri sedeli unutra, konobar je bio toliko ljubazan da nas povede u obilazak celog restorana koji ima krovne terase na više nivoa, za koje se leti rezerviše mesec dana ranije, a služe se divna penušava vina uz večeru sa najboljim pogledom u okolini.
Mada se ovaj restoran smatra skupim za Trebinje, cene su u stvari prosečne beogradske. Hrana preukusna, posebno dezerti, usluga prvoklasna i vina savršena. Ako ste u Trebinju, moja najtoplija preporuka za ovaj restoran.
Vreme: 21:00h
Lokacija: neki smeštaj u Trebinju
Stanje: Podvlačim crtu
Dan je bio uspešan - doručak u Dubrovniku, ručak u Herceg Novom, večera u Trebinju, moguće je, samo ne znam da li je preporučljivo.
Naravno da ovo nije najbolji način da se obiđu ovi gradovi, naročito za one koji vole da vide ama baš sve, ali je super avantura za ljude koji uživaju u vožnji, pa makar u Audi karavanu (nismo imali 3 miliona za Bugati). Ako nekada poželite da obiđete ovaj kraj, stvarno se najviše isplati naći smeštaj u Trebinju, a onda ići na izlete.
Naša prva poseta Trebinju potvrdila je moje staro mišljenje o Bosni i Hercegovini. Pošto države ocenjujem na osnovu taksista i konobara, što se tiče Balkana ništa ne može da se poredi. U BiH, oni spajaju balkanski not giving a shit attitude sa iskrenim zadovoljstvom za druženje, ljubavlju prema kafi i alkoholu, ali dovoljno tvrdoglavosti i političkog mišljenja za celu bivšu Jugoslaviju. Svaka njima čast!
Iz istog serijala:
- Putujući Balkanom: Rumunija roadtrip
- Putujući Balkanom: Sofija, naša skromna lepotica
- Putujući Balkanom: Vodič kroz Sarajevo za početnike
- Putujući Balkanom: Drakula, Peles i Rašnov
