Pričam ti priču: Ostavi testo da naraste
Kad smo bili mali, majka je svakog vikenda za doručak pravila picu. Jeli smo u krevetu, dok su na Pink-u puštali četiri epizode Prijatelja sa onim nesnosnim, dvadesetominutnim blokovima reklama. Ali bila su to lepa jutra - za nas.
Majka ustane u 7 kako bi otišla u prodavnicu da nabavi sve sastojke. Onda zamesi testo, pa činiju stavi pored peći i pokrije krpom da naraste. Ako ga ne ostavi, ono će narasti u rerni, tokom pečenja, i biće predebelo - a sigurno nećemo da jedemo hleb na koji je neko stavio picu - nismo Amerikanci. Dok čeka, malo bi pospremila kuću, možda oribala terasu, ili šta je već tog vikenda na redu, ali tiho, da se slučajno ne probudimo. Kad testo naraste, razvuče ga, obavezno u dva pleha, i to svačiji deo sa različitim sastojcima, jer Veljko ne jede jaje, a ja ne jedem origano. Onda taman negde pred 11, kad stan zamiriše, budi nas lagano. Palimo Pink, uspravljamo se u krevetu, i dan može da počne. A kada je sigurna da je pica stvarno, ali stvarno uspela, u nekom od onih reklamnih blokova, majka se usudi da pita - kakvo je? - a ja neizostavno odgovaram - jestivo. To je naravno bio vrhunac pohvale (nikako nisam želela da joj dajem previše komplimenata, pa da mi se uobrazi).
I sad, ako bismo na trenutak mogli da zanemarimo to što smo kao deca bili razmažena đubrad, i da bih ja u tim situacijama svoju decu verovatno tukla po ušima, a i da bi možda bilo pametnije da ne pišem ove tekstove gladna, hajde da se fokusiramo na onaj važan deo u procesu spremanja priče, hoću reći, pice - onaj deo gde testo ostaviš da naraste.
To je jedan od najboljih saveta koji vam mogu dati, kada govorimo o pisanju.
Prošlo je skoro nedelju dana kako sam počela izazov #30danablogovanja (da ne kažem, kako sam sebe uvalila u izazov #30danablogovanja) i vrlo brzo su krenuli problemi. Zašto? Pisati gotov, formatiran tekst, dan za danom je gotovo nemoguće.
Kao i testo, i ideja, i tekst mora da odstoji.
Ideja
Na nivou ideje (i inspiracije), govorimo o vremenu potrebnom da razumeš šta tačno želiš da kažeš.
Često dođeš na ideju, pročitaš nešto negde i pomisliš "uh, ovo bi bio dobar blog post, ili Instagram caption", i zapišeš potencijalni naslov ili podsetnik u jednoj rečenici. Ali, koliko god ti tema ležala, bila prijemčiva, koliko god i sama želela da pročitaš to što ćeš napisati, ne ide uvek odmah.
Počneš da pišeš, ali više brišeš nego što pišeš, i nakon 2 sata i dalje si na naslovu.
Možda je temi potrebno da odstoji.
Ja volim da ideje skupljam na jednom mestu, obično u Notes na telefonu. Nakon nekog vremena prođem kroz spisak i podelim teme u kategorije - šta je dovoljno široko za blog post, šta može u tri rečenice za Instagram, a šta ima potencijal za nešto veće. Tek onda im nađem mesto na dnevnom redu i dozvolim im da mi se motaju po glavi, da razmišljam, da se setim još detalja koji bi oformili priču pre nego što počnem da je pišem na papiru.
Tako nema pritiska da radim sada i odmah, već puštam da tema sazri.
Tekst
Na nivou teksta, govorimo o vremenu potrebnom da zaboravimo priču taman dovoljno, kako bismo joj pri ponovnom vraćanju videli mane.
Ovo je problem na koji sam ja naišla u svom izazovu svakodnevnog pisanja blog postova. Moj prvi problem je naravno što ja želim da sve što napišem bude mnogo mnogo dobro i važno i da ima veću poentu i dublju svrhu i da zadovolji moje kriterujume itd, odnosno, budala sam. I onda iz dana u dan, sebi stvaram pritisak, kom ne pomaže lenjost, te prvog dana objavim ujutru u 9, pa sledećeg u podne, pa sledećeg u ponoć.
Tako dođem do momenta gde ustanem ujutru ne samo bez pripremljenog teksta, nego bez ideje o čemu ću da pišem, bez prvog drafta, nacrta, plana i programa. Onda probrljam kroz spisak skupljenih ideja, pa sa mukom, uz nepotreban stres i napor do uveče dovedem tekst do pristojnog oblika.
Samo što u procesu zamrzim sebe.
Iz prostog razloga što znam, da kada bih imala vremena da ostavim priču da prenoći, sutra bi ona bila barem 15% bolja, utegnutija, bliža onome što ja stvarno mogu da napišem.
Moja majka je znala da je stvarima potrebno vremena, te je ustajala u 7, a ne u 10.
Nakon nekog vremena, priča nam pokaže sve mane za koje smo bili slepi u procesu pisanja, jer toliko buljiš u iste reči i rečenice, i sve postane zbrka. Nekada legneš misleći da je užas, pa se probudiš i pronađeš genijalnost, ili obrnuto. Vreme nam dozvoljava da svoju priču vidimo drugim "tuđim" očima, što je neophodno pri revidiranju (a revidiranje čini pravu priču).
Zato preporučujem da ne pišeš danas za danas, jer čak i da tekst ispadne super, nikada to neće biti tvoje najbolje.
Reč
I treći nivo "ostavi da naraste" odnosi se na samu rečenicu. Odnosno, na sposobnost pisca.
Nekada su ideje koje dobijemo zlatne, jasne, važne. Imamo i motivaciju, i inspiraciju i radnu naviku, ali prosto nemamo sposobnost da priču ispoštujemo. Tu treba veliki oprez, i možda malo više od sat vremena uz peć, da se problem reši - nekada su potrebne godine.
Izjedam se tako, često, kada pomislim na knjigu koju razvlačim dve godine. Krivim sebe za lenjost, za nepreduzimljivost, i za sve one okolnosti za koje nisam odgovorna. Ali onda nekada (retko kada), poslušam svoj savet i setim se da ja kao pisac sada, i ja pre dve godine nismo isto. A vrlo je verovatno da pre dve godine ja nisam ni bila sposobna da iznesem tako veliku priču.
Dakle, nekada priči treba da sazri, a nekada piscu.
I znam da je danas pritisak najveći baš na naše vreme, ali zato i ne treba dopustiti da drugi diktira naš tempo.
