Pričam ti priču: Ako je niko ne pročita, da li je uopšte napisana
Pre par nedelja, kako se čitava zbrka osećanja povodom ponovnog pronalaženja poente u mom radu bližila razrešenju, ostala sam budna do pola 5 ujutru. Više od tri sata sam rukom, olovkom na papiru pisala priču od 5000 reči koju niko nikada neće pročitati.
Ujutru sam rekla Nemanji da sam celu noć pisala, a on me je poljubio i rekao "bravo". Zna da sam se mesecima mučila sa sobom, sa pisanjem, i bio je to veliki poduhvat - roditi važnu priču.
Bol je postala još veća nakon njegovih reči.
Šta je on to meni uopšte čestitao? Što sam istrčala gotovo ceo maraton, ali odustala pred ciljem? Što sam priči dala priliku za život, ali odbila da joj dam dušu? Sigurno sam učinila nešto loše, jer žal me je izjedao iznutra. Bolela me je moja sebičnost.
Kako uopšte priča postaje priča? Da li je živa i kada je samo ideja, ili se rodi sa rečima na papiru, ekranu laptopa, uflekanoj klubskoj salveti? Ili joj samo publika daje vrednost. Koliko ljudi treba da vidi drvo koje pada u šumi, da bi priča stvarno postojala?
Ja verujem da kada je stavimo u reči, i zaključimo poslednju rečenicu, priča udahne svoj prvi duboki dah. Ona oživi, ali živi kao novorođeno dete koje još uvek ne zna gde život ide i da li će, sa velikom mukom, za svog veka ostvariti svoju svrhu. I fokusiramo se, večito, na sve ono nebitno - govorimo o pisanju prve ruke, i revidiranju, pridevima i dobrim glagolima, urednicima, ispravljanju, broju reči, i da li je nešto "dobro" ili nije. I naivno, kada kao pisci završimo pisanje, vidimo posao kao završen. U jednu ruku jeste - napisali smo - ali da li smo toj priči dali svaku priliku?
Koliko takvih priča je nastalo i nestalo?
Naravno, mi ne možemo da znamo da li bi ljudi to čitali, da li bi se ona zagubila nakon dva dana ili dvadeset godina, da li bi izazvala emocije koje želimo ili promenila živote - ali to nije na nama. To nije naša moć, u našim rukama. To su izgovori ljudi koji koriste ono što nije na njima kako bi izbegli da urade ono što je njihova odgovornost. I to koristimo uvek - uvek i u svemu. "Ovo nema poente, jer nakon što ja uradim to, ovaj će uraditi ono i džabe sam radio, pa ću zato da ne uradim ništa". I tako akcije ostanu nepreduzete, ciljevi neispunjeni, priče bez svrhe i poente.
(Naravno, neke priče pišemo samo zbog sebe. Zavisi od priče do priče - da li ona ima potencijal da učini nešto za druge, ili joj je svrha ispunjena time šta je učinila za samog pisca. Ovde ne govorim o tim "za sebe" pričama.)
Govorim o pričama koje žude za publikom, a onda im je uskratimo. I uskraćujemo im to, najviše iz straha. Ne toliko od komentara ljudi koje ne poznajemo već od osećanja ljudi koji nas znaju. Jer to su uglavnom one priče o životu koji nam je najbliži, o iskustvima, proživljenom, onome što je jedino autentično naše. Samo što mi nismo živeli u vakuumu.
Na primer, priča koju sam napisala inspirisana je ljudima koje poznajem, i oni su svi utkani u glavnog lika, koji iako je glavni ne može se nazvati protagonistom. On nije heroj na svom putovanju kao u priči Džozefa Kembla, jer on više nema moć nad svojom sudbinom. To je tužan presek života i društva, koji bi mnoge zaboleo.
I baš tu nisam uspela kao pisac tih malih priča o pravim ljudima koje imaju velike posledice i emocije.
Već dve nedelje gledam razmrljana, nečitljiva, grozničava slova i razmišljam da li sam i tu priču samo povredila napisavši je u svesci koja će zauvek čučati u mračnoj fioci? I razmišljam koliko je takvih priča koje su mogle doneti nešto - emociju, spoznaju - ostalo zaključano strahom pisca. Da se ogoli, da se usudi, da dozvoli drugima da neometano zavire u njegov život?
To je i razlog zašto pišemo kruto, hladno, da ne kažem sigurno, čuvajući sebe. U neku ruku, samim tim sputavajući sebe. Koliko potencijala protraćeno, vremena potrošeno, a partneri nam govore bravo što smo završili priču, istrčali trku do pred cilj, i onda odbili da ga pređemo.
I vadimo se time da je možda niko ne bi pročitao, kako bismo prigušili glas krivice jer joj nismo ni dali šansu. Tu smo mi izneverili svoju priču.
Kažu da ćemo žaliti za neizgovorenim rečima - što nismo rekli ljudima da ih volimo, što im nismo rekli ako nas je nešto povredilo. Kažu i da su mnoge bolesti uzrok upravo tih stvari koje nosimo u sebi, pa čak i da su lepe, vreme i ćutanje ih pretvaraju u otrov ... ja znam samo koliko o njima razmišljam, koliko me kopkaju, kao po onoj ideji "žalićeš zbog stvari koje nisi uradio." I žalim. Stvarno žalim, tu, u svojoj ličnoj maloj mračnoj fioci, u tom prostoru neizdrža gde ne znam da li da povredim priču time što ću joj uskratiti publiku, da povredim ljude* time što ću podeliti priču, ili da nastavim da povređujem sebe u nekom pokušaju herojskog žrtvovanja, a u stvari samo želje za izigravanjem žrtve.
Znam samo da postoji žal, a da moja priča u fioci, ne postoji.
*naravno znam da ne bih ja povredila ljude, već da bi se oni osećali povređeno, jer to nije namera sa kojom je priča pisana, već je to na njima šta u njoj žele da vide... ali ...
