(Ne) preuzimanje odgovornosti: Škola me nije naučila
U prvoj godini srednje, imali smo test iz biologije za koji se nisam spremila. Hoću reći, profesorka je bila nefer i strašno stroga i užasna. Kada sam rekla ocu i zamolila ga da mi opravda taj dan kako ne bih morala u školu rekao je "sad ćeš lepo da se spremiš i da odeš u školu i da dobiješ keca. Onda ćeš da sedneš i naučiš i popraviš - ko ti je kriv što nisi učila."
Sad, ja sam prilično sigurna da je on hteo da me nauči neku lekciju, ali to je zanemarljivo. Što se mene tiče, i on je bio strašno strog i nefer kao i biologičarka.
I znala sam da sam u pravu. Nije kao da se deca rode sa bežanjem od odgovornosti. Mi posmatramo roditelje, komšinice na kafi, tetke, prijatelje i malo po malo (jer je tako lakše) zapadnemo u krug gde ama baš ništa nije na nama.
- Nastavnica francuskog je kriva što Strahinja ne zna Avoir i Etre.
- Istoričarka je zla žena zbog koje Milica ne zna ni ko je Stefan Nemanja, a kamoli ko su njegovi potomci.
- Suza što je predavala srpski previše je volela gramatiku da nije naučila decu da napišu kvalitetan pismeni zadatak.
Začarani krug često podrazumeva i „vaspitačica nije objasnila deci kako da vežu pertle/menjaju pelenu/kuvaju ručak“, i ide sve do „profesor književnosti je kriv što je Šekspir morao da napiše baš tako mnogo dela.“
I onda meni dođu ljudi na individualni rad. Naslov mejla "ja ne znam da pišem", a tekst približan ovom "Mnogo bih volela da lepo pišem. Sad bih znala da sastavim nešto neverovatno kreativno i duhovito, ali ne mogu. Nisam naravno ja kriva, nastavnica iz osnovne škole me nije naučila."
Ovo je ogroman problem.
Kada bih morala da izaberem jedan razlog zašto je naše društvo u ovako jadnom i raspadnutom stanju, to bi bilo baš nepreuzimanje odgovornosti. Nikada nismo krivi, ni za šta ne treba da odgovaramo, krijemo se u masama i ruljama i kolektivu i po podrumima svojih roditelja koje odbijamo da napustimo, jer onda treba sami da uključimo mašinu i ispržimo svoj pomfrit u ponoć, a roditelji će ionako jednog dana umreti i ta kuća će biti tvoja, jer tebi naravno i pripada.
A u stvari, tebi pripada šipak (i to ne onaj lepi od kog se pravi džem).
Ali rastemo sa tom idejom da tamo neko ima obavezu prema nama. Da nas odgaji, da nas nahrani, nauči, oformi, osposobi, da nas zaposli i da nam pere, pegla i stavlja obloge kad se razbolimo, a na nama je samo da čekamo da nas fino obrade i pripreme za život u koji nikada neće da nas puste jer u stvari nikada nećemo ni biti spremni.
Problem je naravno u stavu. U ideji da neko spolja može da utiče na tvoje znanje, na iskustvo, na praksu, na vežbu, na uloženo vreme i trud. Učitelj, bilo u osnovnoj školi, ili na faxu ili privatnom kursu, ili učitelj života, ne može nikada da uradi posao umesto tebe. On može da pomogne, ponudi podršku, povratnu informaciju, ukaže na greške, izdeklamuje pravila (koja u pisanju uvek mogu da budu i izuzeci), motiviše, zaplaši, pogura, zagrli, dopusti da se isplačeš, pomogne da uvidiš da je sve to u redu, i da je sve deo iskustva, ali to je sve. To je kraj njegove uloge. Učitelj je tu, ali učitelj nije ti.
Ni da platiš Stivenu Kingu 100 hiljada dolara, pa ni on te neće naučiti da pišeš. Da Tolstoja digneš iz groba, verujem da bi se samo nasmejao i zaključio da od tebe nema ništa, i vratio se sanduku.
U pisanju postoji jedno pravilo (kog baš i ne moraš da se pridržavaš, ali kao postoji) koje govori da treba izbegavati pasivne konstrukcije. Aktivni glagoli pokreću radnju i daju ti nešto da radiš, dok si sa pasivnim samo osoba koja prima radnju, sedi i čeka.
Mi, sa svojim izgovorima, živimo to pasivno stanje - niko me nije naučio. U aktivnom obliku, da se ne lažemo, bilo bi - nisam htela da naučim / nisam se potrudila / mrzi me da vežbam / lenčuga sam. I zato od odlaganja i traženja lakih rešenja nema ništa. Ako želimo da naučimo nešto novo, da postanemo bolji, moramo da menjamo perspektivu. Više nismo deca da nam začarani krugovi izgovora prolaze.
A što pre postanemo odgovorni za sebe, pre ćemo se osposobiti da jednog dana budemo odgovorni za druge - osim za oca - njega ću da pošaljem pravo u starački dom, kao što je on mene onda poslao u školu da dobijem keca iz biologije.
