Prazne police i kutije pune knjiga: Idemo dalje
Prvi put smo se selili 2017. godine, iz malog, mračnog stana u Zemunu. Ne računam odlazak od kuće - to je bio odlazak koji se nije mogao nazvati selidba. U stanu u kom sam se rodila, i dalje stoji moj krevet i posteri Orlando Bluma iznad kreveta. U ormaru moje stvari. Na polici moji suveniri. I takvi odlasci od kuće imaju svoju priču, ali drugačije je kad ptić odlazi iz gnezda, i kada kao odrasla ptica stalno mora da svije nova.
Stajala sam nad kutijom punom knjiga, misleći kako im nikako nije mesto tu, još na podu.
Danima sam pakovala stvari, neverujući kako smo za tri godine skromnog života toliko napunili 35 kvadrata stana. Prvog dana sam sve pažljivo spuštala u kutije, drugog već bacala, a trećeg završavala priču pred kontejnerom sa druge strane ulice. To u stvari i nisu bile stvari, već "things", bezlične, mnogobrojne i teške. A onda još i teže, činjenicom što su zaboravljene, a i za onih nekoliko grama prašine koju su skupile.
Ubuđali kompot koji je od prve nedelje na babino insistiranje stavljen u ostavu, celo zaleđeno pile u frizu koje naravno nisam znala ni kako da raskomadam, šraf od nečega, nekada, sačuvan za svaki slučaj.
Bilo mi je žao da uopšte bacam u kutijama, pa su stan ispunili crni džakovi za đubre. Sa svakom iznešenom kesom, prostor je postajao lakši. I proces je bio lak - šta je uopšte jedna selidba mogla meni?!
Ništa, dok nisam spustila malobrojne knjige u kutiju na podu.
To je jedina slika koju pamtim.
Nekoliko klasika sa fakulteta, "Magija života" Vejn Dajera, par putopisa i "Bela griva" koju sam u drugoj osnovne dobila za odličan uspeh. Bile su to sve knjige koje sam skupila za desetak godina "odraslog" života kad nisam imala puno para, pa sam puno čitala iz biblioteka (kojima su se knjige uvek vraćale). I sve su stale u jednu kutiju.
Pre par dana, preselili smo se u svoj prvi stan. Naša treća zvanična selidba za 6 godina. Od osećaja, izdvojiću nevericu. Poslednje dve godine, spavali smo na podu. Imali smo espreso aparat, ali ne i krevet, jer kada preuzmeš odgovornost za svoj život, zarađuješ za sebe, i praviš izbore, praviš i svoje prioritete.
Kad smo prvo veče legli u novi krevet, sa dušekom i lepom posteljinom (koji su nam u međuvremenu postali prioritet u odnosu na espreso aparat - počeli smo da pijemo čaj), ležala sam napeta - kao da sam spavala u tuđoj kući, ili u hotelu. I dalje preko dana, povremeno legnem na pod.
I neko će pomisliti da je to tužno, neko da mnogo dramim jer sam se selila iz Mladenovca za Beograd i nazad za Mladenovac, kao da je ne znam šta, ali nije svačiji život isti.
Mi, ama baš, nismo deca promene, koliko god se trudili da se menjamo, ili da makar promenu prihvatimo (da ne kažem preživimo). Sa sela, iz malog grada, iz Šumadije koja pušta duboko korenje, gde ako eventualno poželiš da izađeš iz svog dvorišta, najbolje je otići samo malo niz ulici - iz tog smo sveta.
Zato verovatno i imam odeću staru preko 10 godina. I uvek sa sobom selim par šolja iz detinjstva koje još uvek nisu polupane. I poneću neki jastuk ili ćebe, ram za slike i saksiju, ali to će uvek biti stvari koje služe svrsi, i samo po koja stvar.
Stajala sam nad pet kutija punih knjiga, pre par dana, kad sam naterala sebe da pokupim sve sa polica, one gomile koje su uvek stajale na podu, pored mog ne-kreveta i onih sa najlepšim koricama koje su krasile radni sto.
Više nisu mogle da stanu u jednu kutiju.
Među njima su bile iste one knjige koje sam pre skoro četiri godine selila iz odvratnog mračnog stana u potkrovlju jedne zemunske kuće. I evo ih, opet u kutiji. Selidba i nije selidba dok ne spakuješ knjige.
Mogla sam gotovo da ih čujem:
"Idemo dalje."
ili su pre rekle "idemo dalje?"
strašno tiho govore moje knjige.
Nisam mogla da razumem da li su uzbuđene, tužne, ili uplašene, pa da ih utešim ili da se radujem sa njima. Toliko puno sadrži ta fraza koju zauvek čujem glasom Dragana Nikolića, iz istoimenog filma. Idemo dalje.
Za mene su te reči uvek nosile istu magiju kao i Tolkinovo hobitsko "tamo i nazad"... možda jer se radi o kretanju, idenju, o životu, putovanju bez ili sa povratkom.
Zato nikada nisam razumela ljude koji ne zadržavaju knjige kod sebe - često to podvode pod svoju težnju minimalizmu, ali možda ja onda ne shvatam dobro minimalizam.
Minimalizam gledam u onome što unosiš u dom, o funkciji, upotrebi, neophodnom - a ne stalnom cirkulisanju stvari - ubacuj, izbacuj i opet tako. Zar nije minimalizam i trajanje? Kad bi minimalizam bio glagol, bio bi trajni. To su stvari koje sporo teku, tiganj za palačinke koji se nikada ne pere, biljka koja raste dvadeset godina, polica nad krevetom na kojoj stoji ona crvena zbirka sa zlatnim slovima Tolstojevih dela (Rat i Mir je spakovan u četiri knjige, Ana Karenjina u dve). Zato ja nikada neću ni kupiti Tolstojeve knjige da dodam svojoj kolekciji - uzeću ih od roditelja - jer sam minimalista.
Zato sam i kupila samo četiri kutije za knjige - onu petu sam morala naknadno. I tako je sa knjigama, i selidbama, svaki put pogađaš koliko će ti trebati - prostora, uspomena, vremena. Povremeno okreneš stranu, pročitaš, setiš se posvete i rođendana za koji je kupljena. Setiš se i knjiga koje si poklanjala, i one jedne koju si nekome dala, samo ne znaš tačno kome.
A onda mi kažu, stoje na polici, umiru, skupljaju prašinu, nikada je više nećeš pročitati, a šta je sa onom koju nikada nisi pročitala, a verovatno nikada i nećeš - neka, čitaće je možda moja deca. I ta knjiga će, naći svoje vreme.
Sada sam se pomalo i navikla na spavanje u krevetu. Ustanem ujutru, zastanem pored saksija da vidim ima li napretka, novog lista, izdanka. Zastanem i pored police sa knjigama na koju nikako ne staju sve knjige. Ne zalivam ih, ali i one valjda nekog života imaju. Skoro pa sam sigurna - kad sam ih poslednji put pakovala, uverena sam da se iz kutije čulo "idemo dalje".
