Kosmaj: Priča o jednoj planini

Pitaju me ljudi zašto nikada nisam pisala o Kosmaju. Dolaze i odlaze travel blogeri i pišu gotovo preslikane tekstove o tome kako treba obići spomenik i vidikovac i manastir. Znaju sve prečnike, visine, istorije naziva i udaljenosti u kilometrima i minutima. Ja ih ne znam. Niko ko je sa Kosmaja neće ti reći prečnik poznatog spomenika, ili ime arhitekte. Oni žive tu planinu.

I ja verujem da je živim, ili makar, skromno, da mi je ona sudbina. To je deo razloga što ne mogu sebe naterati na tekst zvani "šta videti na Kosmaju". Deluje mi hladno za ljubav koju osećam prema maloj planini. A i kada pišem, pišem da ispričam priču koju samo ja imam, a ne nešto što se da preslikavati i stavljati pod tačke i brojeve i liste.

Ono što mogu ponuditi su naizgled nepovezane slike jednog života vezanog za planinu. Nekada sam mislila da to nije dovoljno.

Rođena sam u Mladenovcu, kazaće neko, pod Kosmajem. To je laž, jer moj mali grad je uvek bio leđima okrenut planini, a uvek trčao ka glavnom gradu, pateći što nije njegov bliži deo. To se naravno promenilo ove godine, kada je ceo Beograd počeo da pati za Kosmajem, pa mu se po naučenom pravilu konačno okrenuo i Mladenovac.

Ja sam mu pak bila okrenuta od malena. Svaki vikend detinjstva provodila sam na našem placu u Nemenikuću, selu koje je stvarno stvoreno pod Kosmajem. Ljuljala sam se na ljuljašci koja je gledala na krivu lipu. A šta je kriva lipa, neću vam reći - ali nit je lipa, nit je kriva.

Gledala sam u livadu sa ne-lipom, koja je delovalo neverovatno daleko, nedostižno - tamo negde na velikoj planini gde smo brali trave za čajeve, baba krala zelene oraje za orahovaču, i skupljala pečurke koje smo sa previše poverenja stavljali na picu. U isto vreme, i druge babe su skupljale ono što Kosmaj nudi - hajdučke trave, cvetove lipa, šipurak, divlje jabuke i širile Kosmaj u teglama zimnice po celoj Srbiji i vani.

Nakon bombardovanja, u dvorištu su rađale najveće jabuke koje sam ikada videla.

Svakog vikenda smo posećivali portu crkve Svetog Petra i Pavla u Nemenikuću. Tu smo dolazili po vodu sa Kleopatrine česme za koju nikada nisam shvatala zašto je Kleopatrina. Šta je pa egipatska kraljica imala sa Kosmajem?

Odgovor je naravno ništa, jer česma ime nosi po ćerki kneza Aleksandra Karađorđevića.

Dok smo čekali u redu za vodu, po koju su dolazili ljudi iz cele Srbije zbog verovanja da pomaže kamenu u bubregu, tata me je vodao po svakom ćošku dvorišta i pričao lokalne priče. Tik uz bagrenjak koji je graničio portu i groblje, nalazi se spomenik poginulima u nekom ratu, sahranjenim u zajedničkoj grobnici. Kad sam porasla, shvatila sam da su većina kosmajskih znamenitosti upravo grobnice.

Uz spomenik je rasla šljiva uvijenog stabla, kao da je rasla u bolu. Tata mi je uvek govorio da se uvila od tuge.

U magli detinjeg uma, sećam se priča oca Ljubiše, o imenima prevelikim za mene - pazi da ne prevalim Arsenija Čarnojevića preko jezika. U toj, našoj crkvi, on je održao poslednju liturgiju pre prelaska Save. Ili Despota Stefana Lazarevića - on je obnovio brojne manastire na planini, i vreme provodio u njihovim konacima. O njemu sam najbolje zapamtila priču kako je imenovao selo - valjda jer je bila kao za decu. Jednom je tokom lova u okolini Kosmaja pao sa konja i povredio se. Sluge su se rastrčale da mu nađu kuću za prenoćište, ali neuspešno. Tada Despot uzviknu "Pusto selo, nema ni kuće".

U selu bez kuće rođen je i Milovan Vidaković, prvi srpski romanopisac, koji se još u detinjstvu iz sela odselio, što naravno nije sprečilo kosmajski kraj da ga slavi kao svog. Danas u porti seoske crkve i dalje stoje spomenik i česma, ali i bista velikom piscu kog nikada nismo čitali.

Na Kosmaju sam se i udala - za Kosmaj sam se i udala. Moj muž rođen je na samoj planini. Njegov deda, a i dedine dede odrasli su na istoj zemlji. Kada smo odlučili da delimo živote, njegove uspomene na našu planinu postale su i moje.

Šumske staze uz koje smo mi brali livadsko cveće su iste staze kojima su njegovi baba i deda svakodnevno pešačili uz planinu do poznatog hotela na vrhu u kom su radili. Komično, hotel na Kosmaju koji su vikendom posećivali Mladenovčani i Sopoćani prvo zbog dobre muzike, onda zbog svega drugog, zvao se Zlatar. Kada su otvorili svoj restoran, naši baba i deda šetali su uzbrdo, kroz šumu, iz zadovoljstva.

Za ljude sa Kosmaja, to nikada neće biti manastir, vodenica, spomenik ili livada. Biće to manastir u kom se sestra venčala, vodenica kraj koje je brat upao u potok (ili u njega piškio); Spomenik ispod kog su se klizali i sankali sa društvom, na najlonima i malim sankama; Livada na kojoj su prvi put držali vokmen uz uspomenu "čoveče, slušaš muziku i čuvaš ovce - neverovatno".

Kamen Kosmaja od kog su danas ostali samo skriveni kamenolomi u jesen zatrpani lišćem, deo je svih nas. Zato smo tvrdi, neki na stoički, a neki na manje filozofski, tvrdoglav način.

Kada je '99 Kosmaj bombardovan, Nemanjin otac je roditelje i decu poslao u susedno selo da se sakriju, a on je u svom dvorištu iskopao bunker. Bilo je nemoguće da napusti kuću. Nemoguće je, koliko god ljudi odlazili sa Kosmaja, da mu se ne vrate.

I nije on nikada savršen, ume da razočara, iznervira, da ti posluži hladno pečenje, ujed osice i krpelja, neočekivano hladnu kišu i više vetra nego što si ikada verovao da tako mala planina može da izdrži. Kad dođe zima, kao da niko oblaku ni snegu nije rekao da je Kosmaj po visini jedva i prava planina, taman dorasla imenu. Zato je oni koji je ne znaju potcenjuju, a oni koji su na njoj rođeni, znaju da u decembru spremaju traktore da nespremne Beograđane izvlače iz šanaca u kojima neizostavno završe.

Ona ima dušu mnogo veće planine, ali kao da ju je vetar sprečio da poraste do svog punog potencijala. I ona se trudila svojom zemljom i ljudima da postigne više, i jače - ljudima koji su se borili u ratovima, zemljom koja je bila linija fronta odbrane Beograda, pesnicima, piscima, imenima iz filmova. Jer nije znala da je vetar pokušao da je sačuva, da ne bode oči strancima. Hteo je da ostane samo za one koji bi na nju naišli, a onda joj se, ni sami ne znajući zašto, vraćali.

I neistreniranom oku, ona stvarno ne nudi ništa vredno vraćanja. Sve njene livade, šume, crkve, manastire i vidikovce možeš obići za vikend. Ali, oni koji joj prilaze iskreno, s ljubavlju, čak i iz daljine vide da je Kosmaj planina čija je duša mnogo veća od njenih 626 metara nadmorske visine.

---

7 Komentara