Tradicija: Rekla bih ti o nama, ali ne bi ti to razumela
U kući više nisam smela ni da kažem kako mi je dosadno. Odmah bi mi dali dugme i konac da kroz njega provučem - da se igram. Zato sam počela da ubijam dosadu preturajući po policama i vitrinama prvo svoje, a onda i dnevne, i na kraju babine sobe. U prvoj fioci do prozora, uvek bih se glupo obradovala plehanoj, šarenoj kutiji kolača. Nakon dvadesetog puta, počela sam da verujem da u njih nikada nisu ni pakovani kolači, već da su direktno, u fabrikama, kutije punili babinim iglama i koncima.
Ali kako ja to tebi da objasnim, kad ti nisi odavde. Čak ni svi ovi, naši, to ne bi razumeli.
Znaš li, na primer, one kristalne čaše koje se nikada nisu vadile iz vitrine, osim jednom godišnje kada se pažljivo peru, suše i vraćaju nazad iza staklenih vrata? Ne znaš? Eto vidiš. Ti si verovatno iz sveta u kom se iz tih čaša pije - ja to ne mogu da razumem.
Kad bih ti govorila o najvećim izazovima mladih godina, morala bih prvo da objasnim domaću gibanicu i štrudlu sa makom, ali u koju uvek stave previše maka, pa iscuri po celom plehu, sladak. I naravno, nije to bio izazov, lako sam ja jela, ali kad jedeš onda si debela, popunila se, zarumenela, a kad skineš dva kila, odmah se usukala. Nema ti kod nas balansa. I znam da ćeš prepoznati ono poznato "počinjem od ponedeljka" ali da li bi i tvoja majka onda za doručak udarila piroške, a za večeru domaće kiflice? Čini mi se da je kod nas to bilo nepisano pravilo.
Kod nas ih ima baš baš puno, tih nepisanih pravila - tradicije - ono što kada pitaš "a zašto?" baba odgovara sa "tako treba i mora, i ćuti, to se zna".
Bilo bi ti teško da razumeš zašto nepoznati ljudi svraćaju do tvog kazana kada se peče rakija, i očekuju da budu ugošćeni, popiju nešto, i saznaju na koliko gradi teraš. I zašto majka diže decu u šest ujutru na Svetog Nikolu po mrazu od minus 19 da nose kolač sa ocem u crkvu. Ili čemu se za rusku salatu grašak seče na četiri dela kako bi bio "dovoljno sitan" - mada mislim da to ne razume niko osim mog oca. I zašto je to uopšte "ruska" salata? Ozbiljno? Šta je tu rusko? Mi i suvo meso stavljamo... ne znam - eto neke stvari ni ja ne znam, a ti bi da ti objasnim.
Pričam često sa Nemanjom kako mi mora da smo strašno glupi ljudi.
Sada, kada se sa svojim internetom i iphonom, i putovanjima na sve kontinente sveta, i japanskom hranom u Beogradu i korejskim serijama na Netflixu, setimo svog detinjstva, kako smo (bili) toliko srećni?!
Ili smo samo bili deca,... mada ruku dajem da su i odrasli zaista bili srećni (ili srećniji). Osim kad su padale bombe - to je bilo zajebano. Ali su se trudili da budu srećni, čak i tada.
Tokom rata, sve tatine priče su bile o tome kako su u slobodno vreme, između uzbuna za vazdušni napad, igrali monopol i riziko, jer je njegov kolega vezista, u onom životu van rata, držao prodavnicu igračaka.
Je l ti uopšte znaš šta je rat?
.
Znaš li o neverovatno dugoj srpskoj tradiciji održive mode? Kod nas se to zove, ili se makar zvalo - zar da baciš stvar staru samo pet godina koju su nosili brat i sestra od tetke, a cela?? Da se malo ne iživljavamo, a? Kad bih ti danas pričala koliko smo se radovali novim čarapama za rođendan, i kesama nove, za nas nove odeće, možda bi se ti rastužila. Nama to ništa nije tužno, to je život.
Valjda zato danas i volim da kupujem po second-hand radnjama.
Volim da idem i na buvljak - ali kod nas se tamo ne ide u potragu za "vintage" komadima nameštaja. Danas se ide po zavese, kada biramo da pratimo trend minimalizma (ono kad nemaš pare da kupiš sve što hoćeš), ili po policu za gramofon, jer su tvoji roditelji nekada, izgleda, ipak bili kul i skupljali ploče.
A nekada smo na buvljak išli za oce i materice. Tu smo, na jednoj od tri tezge kupovali žute ketridže za segu, na kojima nijedna slika nije odgovarala samoj igrici. I to je bilo u vremenu kada buvljak za ljude nije imao tako negativnu konotaciju - danas mnogi misle da je ispod njih, ili da su oni iznad njega - jedno od ta dva.
Šta bih ti još sve rekla, kad bi samo mogla da me razumeš, sa ove udaljenosti prostora i vremena? Na primer, kako je batina iz raja izašla.
Sigurna sam da jeste, jer se sećam sebe u obliku deteta. A seća se i brat kad vidi ožiljke na glavi.
Ili kako sam se i sama čudila što moja majka svoju svekrvu i nakon 30 godina života u istoj kući zove mama, i persira joj. Dok nisam dobila svoju, ličnu, svekrvu. Persiram joj, ali je ne zovem mama - to je valjda jer ne živimo u istoj kući.
Volela bih da ti ispričam i o nemaštini. Sećaš se ono kad su ljudi stajali u redovima za ulje i šećer? Ne sećaš se? Prvi put čuješ za tako nešto? Aha... ok.
Ja mislim da je i to bio, odnosno, postao deo naše tradicije. Hoću reći, i to nas je učinilo ovim što smo danas.
Nebitno, imamo mi i lepših tema koje možemo pričati i u formi vica - znaš li zašto je potrebno četvorica odraslih ljudi i cela gajba piva da se ispeče jedno prase na ražnju koje može da okreće samo jedan čovek? Verovatno jer su alkoholičari - ali ne na ozbiljan, već više prosečan, duhovit način. Čekaj, to shvataš? Alkoholizam ima i kod vas? Eto, našli smo neku crtu razumevanja među ljudima. Aha, ali bez mrtve svinje na kolcu... važi, važi, bolje išta nego ništa.
Tražiš mi i dalje da pričam, ali mislim da ovde stanem.
Kojim rečima opisati ukus starog sneška? Ili zašto na selu babu polivaš dok pere creva? Kako je cela nacija brinula da li će Esmeralda da povrati vid (odmah da ti kažem, progledala je, nema da brineš). I zašto je svaki kolač posut prah šećerom.
Pričala bih ti ja još o nama, stvarno bih, ali mislim da ne bi razumela.
I zato danas kupim plehanu, šarenu kutiju kolača, i kad je otvorim, ponadam se da ću ugledati babine igle i konce. Nažalost, tu su samo kolači, a oni se, brzo pojedu.
