A u međuvremenu, život: O Miki Antiću, deci i starenju
Jutros sam ustala, spremila kafu, postrojila Nemanju i mačke, pa po našem novom običaju otvorila nasumice knjigu. Vežbam da čitam naglas, da me drugi slušaju, da mi nije neprijatno i da barem tokom jedne pesme živim u nekom toplijem, književnom vremenu. Mika Antić piše:
"Mi - to je ipak sećanje.
To je ta geometrija
tečnih kristala detinjstva,
iz doba kad nismo živeli
sa okoštalim dušama
navikli na sebe
kao na stalni bol,
nego smo imali misli
krilate i mirisave,
bistrije nego one
što su u glavama lutaka.
Eto zašto ponekad
iskliznem naglo iz sebe
i ne ličim na nekakvog
ozbiljnog, važnog tatu,
već pravim okolo gluposti
zbog kojih ti crveniš.
Misliš da ja to ne znam?
Misliš da mi je lako?"
I nastavlja sa mamama, i dedama i babama, a bogami ni tetke ni ujaci ne izostaju. Čitam, stranu za stranom gotovo potpuno podvučenih stihova koji su mi pre nekoliko godina pomogli da odrastem i ostavim mnogo besa za sobom. I lako je to sa vremenom, kada i sama postaneš neka tetka, znaš da ti se bliži vreme kad ćeš biti i majka, a o sebi kao detetu govoriš samo u prošlosti.
Bila sam previše mala kad sam prvi put čula engleski izraz "to walk a mile in someone else's shoes". Kod nas bi to značilo otprilike "stavi se na tuđe mesto". I ništa mi nije bilo jasno. Da hodam u tuđim cipelama? To je odvratno! Njihove noge su bile tu, plus, šta ako mi se cipele ne sviđaju, ili ako su mi velike?
Zašto bi iko to uradio?
Na fakultetu smo učili Pedagošku i Razvojnu psihologiju. Ne sećam se sad detalja, ali kada je malo, dete nema sposobnost da prepozna stvar ako je ne gleda iz svoje lične perspektive. (Primer je mislim bio veliki reljef na sred prostorije, i dete je stajalo sa jedne strane i posmatralo reljef, ali kada su mu pokazali sliku reljefa slikanu sa druge strane sobe, nije moglo da poveže da je u pitanju ista stvar). Sad, psiholozi tvrde da se osećaj za perspektivu - razumevanje pojma - uči sa godinama.
Mika Antić me je podsetio koliko smo - koliko sam - ostala neuka po tom pitanju.
Možda bismo sada prepoznali reljef sa svake strane, ali i dalje ne možemo da prepešačimo milju u tuđim cipelama, ili razumemo zašto je baba, baba. Mislim da se baš tu krije većina nerazumevanja, boli, gorčine, teških porodičnih odnosa, generacijskih jazova. Uvek je "mene niko ne razume", bez da sam ikada pokušala da razumem druge.
Koliko sam samo razmaženo derište bila, nezadovoljna, besna, nesvesna problema, rata - kao da drugima nikada nije bilo teško. I neću kriviti sebe zbog svojih detinjih postupaka, već što sam ih bez pardona ponela sa sobom u odrastanje - osladilo mi se da sve bude po mom, i da mi neko uvek duguje nešto.
I sećam se, bila sam mala kad sam najviše volela mog dedu, ali me je nerviralo što je baba najviše volela mene - baš me je gušila tom ljubavlju.
I odrasla sam, i otišla od kuće (iz Mladenovca za Beograd) sa očevim rečima "mislio sam da ćeš ovu kuću napustiti kao udata žena" i krstila sam se toj gluposti.
I otišla sam dalje, u Vijetnam, prilično ogorčena, ugušena, besna. Tek kada sam postavila dovoljno hiljada kilometara između sebe i njih, shvatila sam da možda oni nisu baš za sve krivi - valjda u nekoj šupi čuči i moj procenat odgovornosti.
I dorasla sam, negde možda u ovoj godini kad sam sa 27 čini mi se direktno skočila na bar 35 godina životnog iskustva i zrelosti. Sedim sa razmišljanjem da ćemo u narednih par godina imati decu, sve svesnija da baš tu negde kada postaneš roditelj svom detetu, postaješ i roditelj svojim roditeljima.
Koliko odgovornosti za tuđe živote se prelama u toj jednoj generaciji, često nespremnih ljudi.
Teško mi je i da zamislim sa jedne strane decu, a sa druge ove što su podetinjili, čije slike nisam mogla da zadržim, savršene, uramljene. I naravno da ćeš izgubiti strpljenje koje si kao dete i sama zahtevala od drugih, nesvesna cene tog strpljenja. Nije bilo jeftino. Kad sam to shvatila, zapitala sam se kako me nisu i više tukli...
Nemanjin deda je preminuo sa parkinsonovom bolešću, moja baba sa demencijom, a prva komšinica sa alchajmerom. I to je bilo strašno teško - za nas. Pazi, za nas!
Džoni Dep je pričao o tome kada je išao u posete deci oboleloj od raka. Deca su toliko jaka, govorio je, roditelji su ti kojima treba podrška, koji se lome i nestaju pred bolešću.
Pitam se da li bolest i dolazi samo kod jakih - mi ostali je ne bismo podneli.
Poslednjih mesec dana života, baba je ležala u bolnici u Mladenovcu. Nijednom je nisam posetila. Nisam htela da je se sećam u takvom stanju. Nisam se ni zapitala kako se ona mene, i da li me se uopšte sećala.
A kako li se oseća rođak preko plota, koji bi da ti bude podrška u trenutku tuge, samo da se pre 20 godina niste posvađali? Možda bi, kada bi prišao ogradi, shvatio da ni on više nije ljut.
I kako li je majci kada pomisli da ti nije dovoljno dobra? Kada je sa trideset godina, u trenutku besa, tretiraš jednako kao mala, kad bi ti navukla najomraženiji par lakovanih cipelica na noge.
I nije sada da promena perspektive pravda postupake, teške reči, emocije - ovde govorim o razumevanju. Razmišljam naglas. Na primer - kad smo uopšte počeli da se pitamo "ko je u pravu", kao da je to najbitnija stvar?
I tako pogledaš starije oko sebe, kao što ih je Mika Antić gledao (i u ogledalu kada je odrastao) i znaš da su verovatno radili najbolje što su mogli. I malo zasladiš ogorčenost, ili bolje kiselost, kao kada u paradajz sos staviš pola kašike šećera.
I bude ti lakše da sediš sa njima, da ručate, da kažeš nešto o svom životu čiji deo više nisu kao ranije, iako te baš mrzi.
Možda čak posetiš i baku, koja je pred tvojim očima u poslednjih par godina, od babe postala baka. Onu, koju izbegavaš jer svaki put priča istu priču na sedmi izmišljeni način, i smeje se, postiđeno krijući lice rukama, kao dete. Previše, kao dete. I posediš sa njom, pojedeš hranu koju je spremila za tebe, ne toliko ukusno kao nekada. I potrudiš se da ne zaplačeš.
Ni ti ne bi želela da tvoji unuci plaču nad tvojom starošću.
