Pričam ti priču: Mana srećnog kraja
I Snežana zagrize jabuku, pade u san, patuljci napravili sanduk, neizvesnost na maksimumu. Gledamo bajku, i kao mali (i naivni) mislimo kako će princeza možda umreti. Srećom, u priču stiže princ (mučenik ni ime nema) sa sve belim konjem i ljubi uspavanu devojku. Ona se budi, suze tuge postaju radosnice i živeli su srećno do kraja života.
Nažalost, Dizni nam je prećutao da je kraj tih života došao 2 godine kasnije kada je princ zaradio sifilis, prevrćući se sa sobaricom u jednoj od 114 gostinskih soba zamka, pa ga preneo Snežani, jer kako se ispostavilo, muža ne možeš da upoznaš ni nakon deset godina zajedničkog života, a kamoli u jedno popodne nakon uspavanog poljupca. I onda tako, luda od sifilisa, naša mlada kraljica završi, ne znam, u nekoj strašnoj, ciničnoj smrti, u svakom slučaju završi - kraj - sa nepunih 20 leta.
Znam. Nisi to očekivala kada su rekli "i živeli su srećno do kraja života", da je kraj tako blizu. Naravno, njima se to ne isplati, jer "happily ever after" je najveći trik koji drže u rukavu.
Oni su napisali svoju priču, a mi onda možemo da sanjamo, i sanjarimo svoju. Toliko nam je potrebna ta potvrda, da je nakon svih izazova kraj uistinu sladak - da je bio vredan svega. Zato kada odrastemo, mi ne prihvatamo to "do kraja života" - uglavnom jer više nismo deca i znamo da postoje stvari kao prevara i sifilis - pa kada se na kraju poljube i zagrle i venčaju, i dobiju decu držeći se za ruke mnogo jako, mi hoćemo još. Nama je potreban makar jedan epilog, ili 3, pa i spin off, jer moramo se uveriti da su stvarno dobro.
Živeli smo sa tim likovima kroz sva ona sranja i teške situacije i probleme i suze i borbe, i ti bi da prekineš kad smo došli do najboljeg dela. Ne može! Ja i čitam zbog tog dobrog dela. Dž. K. Rouling je to znala, pa se Hari Poter nije završio sa pobedom nad Voldemorom - to me nije ni interesovalo. Ali zato sam epilog pročitala 14 puta, i naučila napamet Harijev govor sinu na železničkoj platformi. Uzmimo u obzir i to da ja uopšte nisam super Hari Poter fan, ali jesam čovek.
U književnosti se srećan kraj često smatra jedinim pravim krajem. Onaj gde glavni junak, protagonista (jedini lik za kog nas je u stvari briga) prebrodi sve i bude nagrađen za svoje muke. Neki pisci čak smatraju da su ovo jedine priče vredne pisanja jer postoji razrešenje, a vode se onom logikom - ako nije srećan, onda nije kraj. Dakle, ubica mora da bude uhvaćen, misterija razrešena, devojka koja luta stiže na kraj puta, izgubljeni mladić naučio je lekciju, ili je umro - i to je neki (srećan) kraj.
Toga se najviše drže pisci fikcije. Ona dozvoljava biranje pravih priča, podržavanje popularnih arhetipa i bekstvo - pruža nešto što život često ne sadrži (pored čarobnjaka i superheroja). I mana te bajke jeste što u onom periodu kada smo najosetljiviji, najbolniji, hodajuće malo srce uvijeno u roze haljinicu, sa detaljno očešljanom inače raščupanom kosom, u lakovanim cipelicama zategnutim preko debelih belih hulahopki, e tada nas pogode srećni krajevi. Pogode nas priče o živeli su srećno do kraja života, onda kada mi niti imamo kapacitete niti imamo ideju da treba da se zapitamo kakav je taj ostatak života.
Pogodi nas i ta fatalna greška da se ostatak srećnog života postiže tako što rešimo jedan problem - i jeste veliki problem - zla veštica, lovac, kletva, malo otrova i puno patuljaka - ne kažem da je lako, ali, opet, JEDAN problem, posle kog je sve pod konac, ne moraš da brineš oko računa za struju (ili cene sveća za ceo zamak), oko preljube, krize srednjih godina, i crne kuge, ili korone, ili šta već nailazi.
I tako uploviš u fikciju koja te grli i mazi i pazi, i iz bajki pređeš u Džejn Ostin, koja jednako ima srećan kraj za sve svoje plemenite junakinje. I onda malo odrasteš i pređeš na druge klasike, ali gde god se okreneš, Margarita i majstor završiše zajedno, Prsten je uništen, a Šekspirovi junaci dobijaju šta hoće. To se naravno ne odnosi na onih par priča sa visokom stopom smrtnosti, ali čak i tu treba pomenuti da su nakon Bardove smrti promenili kraj Kralja Lira, pa je on ostao u životu, a njegova dobra ćerka se udala za čoveka kog je volela. U tom obliku predstava je izvođena 150 godina, da je original gotovo bio zaboravljen. Razlog? Publika je radije išla da gleda srećan kraj, a pozorište je radilo kako je masa diktirala.
U svakom slučaju, kako odrastaš, ti se još više zaljubiš u velike, gotovo neizvodljive dramatične gestove, u generalizacije i hiperbole i živote likova koji su gotovo veći od života.
I to je prelepo - ja sam odrasla u tome - opsednuta bajkama i idejom da ako ne nađem dečka u 18 godina ostaću usedelica (bukvalno reči koje sam izgovorila). Želela sam da živim u svetu Gordosti i predrasuda, naravno, ne kao sluškinja, već jedna od onih što se udaju za bogatog muža (što je naravno najveća sreća), a onda do kraja života šetam po livadama, čitajući knjige, dok me muž podržava jer sam "progresivna".
Ali onda stižemo do mane, jer kada zatvorimo knjigu, ugasimo film, moramo da se suočimo sa stvarnošću.
Prvo što se dogodi nakon grandioznih izjava ljubavi i borbi za galaksije jeste da nas pogodi nebitnost malih priča oko nas. U pravom životu raščupanog ustajanja sa zorom, i slavskih svađa oko broja salata koje će se služiti uz predjelo, priče koje popunjavaju dane su toliko male da im uticaj često ne ide dalje od porodice, kruga prijatelja, jednog odeljenja ili sela. Ne propadaju kraljevstva, ne ruše se imperije, nije pogođeno 740 likova. Mana je što prave priče vrlo retko imaju velike posledice, pa samim tim i velike emocije, osim za one koji ih proživljavaju, pa nas je prosto manje briga. Stalna izloženost sve većim okolnostima, ulozima, nagradama čini da otupimo na stvarnost, i potrebno nam je samo više i više da bismo osetili, da bi nas bilo briga.
Sledeći problem je razočarenje jer kada se izazov završi, kada ubijemo svoje aždaje, i dobijemo svoje prve poljupce (dok smo, nadam se, bili budni), to nije kraj. Ne postoji znak da je sve gotovo, da konačno možeš da odahneš i da te sutradan ne čeka još veći izazov (jer život ima mnogoooo aždaja i veštica).
I rezultat toga je prost. Želimo da pobegnemo što dalje od tog glupavog stvarnog sveta. Tu ulazimo u teorije i žanrove eskapizma, što je širok pojam za koji danas nemam vremena. Ali priču ne završavam ovde, jer otvorila sam je, razradila i neću je ostaviti bez (srećnog) kraja.
Rešenje, ili barem dobar pravac za razmišljanje o tome šta je za nas srećan kraj i gde se povlači crta između bajke i stvarnosti, leži što dalje od američkog happily ever after. Sama fraza koja je kod nas prevedena kao "živeli su srećno do kraja života" u originalu uopšte ne pominje kraj života ili smrt (toliko tipično američki). Zato mislim da vidike nikako ne treba ograničiti na samo Dizni i Holivud.
Srećom postoje i druge verzije "srećnih" krajeva. U "1001 noći" piše they lived happily until there came to them the One who Destroys all Happiness, odnosno dok smrt nije došla po njih. Eto jednog pokušaja da povežu bajkovitost i realnost.
Rusi su naravno pobedili u ovoj igri. Njihova verzija je otprilike, živeli su dugo i srećno dok nisu umrli zajedno, istog dana hahaha. Mada iskreno, gledajući život Nemanjine babe nakon dedine smrti, nakon 52 godine zajedničkog života, pomislim da su došli vrlo blizu istini.
Ipak, najbolje rešenje mislim da je dao Stiven King (pisac čiju autobiografiju "O pisanju" svima preporučujem). U knjizi "Oči zmaja" on je happily ever after zamenio sa there were good days and bad days afterwards (nakon toga, bilo je dobrih dana, bilo je loših dana). To je možda i najviše što jedan pisac može da nam da.
