2020-10-31T19:39:21Z - Pisanje

Pričam ti priču: Zašto je “writer’s block” najveća laž kreativnog sveta

U filmu Run fatboy, run, glavni lik (Sajmon Peg) suočava se sa jednim dobro poznatim fenomenom u maratonskim krugovima. Taj fenomen je The Wall. Zid naravno nije fizički, već imaginaran i odnosi se na situaciju u kojoj se neki ljudi nađu kada fizička iscrpljenost izazove psihičku iscrpljenost i prosto osećaju da je ispred njih prepreka koju ne mogu prevazići.

Ono što je meni fenomenalno ovde jeste ta ljudska potreba da se shiftuje odgovornost na sve osim na nas same.

Zašto se ne kaže “ne mogu više”, “potpuno sam se iscrpeo”, “nisam se dovoljno spremao” nego “udario sam u zid”?

Zid simboliše nešto fizičko što postoji van naše moći, tako da smo osigurani izgovorom da je neko ili nešto stavio taj zid pred nas i ne postoji nikakav način da ga mi pobedimo. Rešenje je jednostavno „Ništa, moram da odustanem.“

Zid se gotovo uvek izbegne ako se dovoljno spremi za maraton, redovnim vežbanjem, fizičkim navikavanjem tela na trošenje energije i psihičkim vežbanjem kojim se odagnavaju negativne misli i onaj glasić koji te tera da odustaneš.

Ja smatram writer’s block jednakom glupošću kao the wall. Ne da oni ne postoje, ljudi su ih iskusili, psiholozi istražili i stotine radova napisano je na tu temu.

Ono što je bullshit jeste ime koje tom osećaju, stanju, daje moć, i ponašanje kao da je rešenje problema negde izvan nas i ne postoji ništa što možemo da preduzmemo.

*** Istina je sledeća ***
Ništa ne može da te spreči da pišeš. Pisali su i ljudi bez ruku, kucali su bre i nosem ako su tako želeli. Da, možda je to što napišeš sranje, ali to onda opet nije blokada, jer reči teku. Ako ćemo pisanje “loših” tekstova nazvati blokadom (što vole da rade poznati pisci kada malo podbace), onda mora da 97% ljudi na ovom svetu ima blokadu iako pišu, a ako još malo raširimo definiciju lošeg, onda je 100% ljudi u blokadi, jer nema nijednog dela ikada napisanog za koje neko nije pročitao i pomislio “ha, krš”.

Zamisli da si prehlađena i kažeš, jao bože ja imam “blokadu imuniteta/zdravlja” ja ništa tu ne mogu da uradim, znači moraću da prestanem da živim. Daj molim te, odmah šalješ nekoga u apoteku, lekovi, vitamini, dobra ishrana, 3 litra tečnosti, odmor, inhalacija.

Da li košarkaš odigra lošu partiju i kaže „Jbg ljudi, moja košarkaška sposobnost je bila blokirana, nije bilo do mene.“ Kako da ne. Poenta je da se ovde ne leče betonski zidovi već izgovori, a njih je nekada mnogo teže izlečiti.

Hajde da vidimo šta sve može da nas spreči u kreativnom pisanju, napredovanju i završavanju tih mučnih projekata, i kako se sa tim preprekama izboriti.

Iscrpljenost

Pišeš svaki dan po 8, po 10 sati, priča više ne ide nigde, sve je postalo izmuljano, nelogično, ne znaš gde da povedeš lika, ni gde da povedeš čitaoca, već nedelju dana zuriš u papir i glasno izgovaraš da te i komšija čuje „Imam blokadu“.

Možda ti umesto „odblokiravanja“ treba odmor?

Najveći razlog zašto dolazi do izgovora, blokada, problema, odlaganja, strahova jeste što dok radimo svoj posao (bilo koji posao) mi ne vodimo dijalog sa sobom. Kako bi radila najbolje što možeš, moraš imati osećaj za to - da znaš kad ti je najbolji fokus, kada ti treba sna, kada ti telo traži fizičku aktivnost, a kreativni um malo odmora.

Napravi pauzu od nekoliko sati, ili dana, ili promeni vrstu aktivnosti. Meni najviše pomaže fizički rad. Idi u teretanu, ili idi na selo i izriljaj babi baštu. Odgovori će ti se često javiti dok se fokusiraš na ašov. Narednog vikenda organizuj neki izlazak u prirodu, piće sa društvom, bilo šta što će te psihički i fizički odmoriti (zavisno šta ti je potrebno) jer čim prestaneš da razmišljaš o problemu, eto rešenja.

Navika

Fokner je rešio problem blokade i inspiracije rečima

„Ja pišem samo kad sam inspirisan. Srećom, inspirisan sam svakog dana u 9 ujutru.“

Sličnu stvar je rekao Džek London, za razliku od Foknera, jedan od mojih omiljenih američkih autora. On je čitavu stvar objasnio rekavši kako ne treba sedeti i čekati inspiraciju, već je treba juriti sa palicom u rukama. London je takođe bio zagovornik svakodnevnog pisanja gde bi sebi odredio period za pisanje znajući da će nekada biti bolje, nekad lošije, ali takođe da ono što nam je jednog dana loše, sutra možda vidimo u potpuno novom svetlu.

Stiven King stoji iza ideje da svaku priču treba završiti u roku od tri meseca, jer inače postaje napor pisati je. Kako bi to uspeo, on se vodi premisom da amateri čekaju inspiraciju, dok ljudi kao on sednu i odrade posao.

Sličnu strategiju imala je Maja Andželou. Bila je to ideja „just write“ odnosno, samo piši. Nemoj da se stresiraš i udubljuješ u ideje, ako nemaš ništa, opiši šta vidiš kroz prozor, piši o tome kako nemaš inspiracije. A najviše se slažem sa sledećim rečima

„I suppose I do get ’blocked’ sometimes but I don’t like to call it that. That seems to give it more power than I want it to have. What I try to do is write.“

Neka ritual pisanja (možeš ga zvati i ritual a ne posao ili obaveza) postane deo tvog dana, sve dok se ne ustali kao navika.

Strah

Zašto si stala? Ne možeš dalje ili ne želiš?

Nekima će ovo zvučati čudno, ali dosta ljudi ima strah od uspeha. Jeste, jeste, a ima i onih koji se plaše novca.

Znam da zvuči kao da haluciniram, ali obećavam da je ovo istina. O čemu se tačno radi?

Živiš ceo život učeći da se nikad nema, uvek je nestašica, i kad ima malo, to mora da se stegne da se ne potroši, a onda se i potroši i onda stvarno stvarno nema. Para nema, ne može da se uspe, sve ide u propast, prokleti smo, kriva nam država, predsednik, vladajuća koalicija, posečena drva duž bulevara, cena domaće kafe u restoranu, komšinica što puši dve pakle dnevno i skupa struja zbog koje se mašina uključuje isključivo noću. A onda sedneš na skupu kafu sa istom tom komšinicom na dnevnu sesiju, „moj život je težak“ „jao znam, i moj“, dok ne prođe dan i opet dođe vreme da se uključi mašina.

I sad si se našla u situaciji gde imaš šansu da uspeš, da stvoriš idealan posao za sebe, da zarađuješ od svog znanja i talenta, da diktiraš svoje vreme i sedneš na kafu a da ne razmišljaš koliko košta. I, presekla si se od straha.

Prvo: Da li to znači da ako ne uspem, samo sam ja kriva! JU NE DAJ BOŽE KAKO JA DA BUDEM KRIVA KAD SU UVEK DRUGI KRIVI, NE NE NE NE NE NE!

Drugo: Pa, pa kako da imam pare i imam uspeh i radim ono što volim, jbt kakva glupost, KAKO ONDA DA KUKAM LJUDIMA KAKO NEMAM, KAKO MRZIM SVOJ POSAO I ŠEF ME MALTRETIRA!! ĆU DA CRKNEM OD GLADI JER HRANIM SE TUĐIM SAŽALJENJEM BREEE!

Treće: Ceo život živim u neuspehu, uspeh je stanje koje je izvan moje zone komfora. NEĆU! To je strašno mesto za život.

Četvrto: Svi u mom okruženju žive u neuspehu, kako ja da se uklopim ako uspem, previše ću da štrčim, daj da sebe sabotiram a da krivim nekoga drugog?? Hmmmmmm, koga mogu da krivim? Znam! Eureka! BLOKADAAAA, LJUDI, BLOKADAAAA!!

Strah je normalna stvar, ali kada dođe, svi mi znamo da je to TAJ strah. Strah koji govori da smo na dobrom putu, pa nas zeza i iskušava. On nam da priliku da se izvučemo i odustanemo, ali ako ga pogledaš u oči, nazoveš imenom i prezimenom, uspećeš i da prođeš kroz njega jer shvataš da ti ne može ništa!

Lenjost

Možda si samo lenčuga pa te mrzi da radiš. Rešenje je jednostavno. Prestani da budeš lenčuga, i uhvati se papira i olovke.

Perfekcionizam

Pišeš i misliš da samo ako sve bude savršeno, biće ok. Neće biti kritike, ti ćeš biti zadovoljna, sunce će da sija, a jednorozi pasu pod prozorom. Neće. Jer perfektno ne postoji. Čak iako postoji u tvojim očima, nećeš ga postići. A čak i da ga postigneš, tvoje perfektno je nekome krš.

Ne postoji nijedna najbolja knjiga na svetu za koju se nisu našli ljudi da kritikuju i da kažu kako im se ama baš ne sviđa. Tako će biti i za sve što ti napišeš i pustiš u javnost. Uvek će te neko odbiti.

Problem nastaje kada shvatiš da nećeš postići to željeno savršenstvo i zaustaviš se tu gde si stigla. Govoriš sebi da ne znaš gde dalje, da je vrelo presušilo, da je zid podignut, da je sve van tvoje moći, a u stvari ne želiš da se suočiš sa činjenicom da koliko god odlagala kraj, nikada ništa neće biti potpuno perfektno.

Ali to nije ni poenta. Poenta je da uradiš najbolje što možeš sa onim što imaš.

Pravo vreme

Šta ako nije u pitanju blokada, već forsiraš priču koja nije spremna da bude ispričana?

Mi volimo da planiramo vreme i postavljamo ciljeve, za tri meseca, šest, za godinu dana. Napisati plan u rokovniku ne znači pridržavati ga se po svaku cenu, već imati okvirno ideje na koje želiš da se fokusiraš.

Ako pišeš i vidiš da se već nedelju dana vrtiš u krug bez pravog pomaka, imaš više pitanja nego odgovora i shvataš da ne znaš šta želiš da kažeš, možda je vreme da ostaviš tekst po strani i radiš nešto drugo.

Ja sam prošle godine objavila svoj prvi besplatni e-book. Još u decembru sam rešila da ga napišem i htela sam po svaku cenu da bude gotov do Nove Godine. Hahahahahha, nije bio, i drago mi je što je tako. Jer sam baš u tom periodu "odlaganja" shvatila kako da on umesto prosečan, bude odličan. Možda da bi tvoja priča bila odlična, fali malo znanja, malo fermentacije, ili da hleb naraste (koje god poređenje ti se više dopada).

Nisi blokirana, samo nisi spremna.

Piši svaki dan

Da li ti misliš da ja uživam u pisanju ovog teksta?

Ne uživam. Polu ležim u stolici, digla sam noge na sto, popila sam sve što sam mogla da spremim kako bih odložila rad, bila u kafiću, došla kući, sredila slike, sve moguće, jer me mnogo mrzi. A evo, ti si skoro na kraju teksta.

Pa kako to?

Evo ga savet dana - SAMO PIŠI. Zadaj sebi par strana jutarnjeg dnevnika, 10 strana knjige na kojoj radiš, Instagram caption svaki dan, tri blog posta nedeljno (draftuješ prvi dan, sređuješ drugi) ili ako više nemaš ideje šta i kako, a sve ti dosadilo, preuzmi moj potpuno besplatni e-book koji će ti pomoći da za nedelju dana napišeš 7 tekstova na različite teme i u raznim formatima. Možda te to pokrene.

Šta neće rešiti „blokadu“?

„Ništa, neću da pišem dok mi ne dođe inspiracija!“
„Ja sam najgori pisac na svetu, sad ću da sedim ovde i čekam da me barem 30 ljudi pohvali i nahrani moj mali debeli ego, a onda ću da se odblokiram.“
„Pustiću TV, to će sigurno da mi pomogne da potpalim kotao kreativnosti.“
„Imam blokadu. Znam, sad ću da pročitam šta je Ana rekla na tu temu, jer ja imam blokadu i nikako ne mogu sam da je prevaziđem. Ana će da ukloni blokadu, jer sam ne mogu.“

Možeš.

Iz istog serijala: