Ana preporučuje: Knjige Stivena Presfilda (o pisanju)
Kada sam u osnovnoj školi kročila na svoj herojski put pisca, dobro zarezanom štedlerovom olovkom, pisanje je bilo nešto što se radi po principu talenta. Tako su nam makar govorili. U odeljenju se tačno znalo ko čita domaće zadatke i ko na pismenom iz srpskog dobija petice (ja, i još neki).
I to je bio kraj priče.
Osim što nije. Jer kada odrasteš i nastavnica više nije najveći intelektualni autoritet u životu, shvatiš da te "talenat" može odvesti, pa ako krećeš iz Mladenovca, eventualno do Aranđelovca. I to ako barem jednom staneš za gorivo.
To nije loše, ako je Aranđelovac sve što postoji, pa je nemoguće otići dalje od tih 20ak kilometara. Ali kada odrasteš, shvatiš da je svet mnogo veći i da u njemu, tvoj talenat nije ništa. Van svoje škole i odeljenja, ti nisi posebna zbog te jedne stvari koju radiš malo bolje, ali uvek nedovoljno dobro.
Tada sam počela da vežbam pisanje.
Uprkos fakultetu, književnosti, esejima, kursevima (akademskog) pisanja, osetila sam da mi fali prava, kreativna teorija. Tolkin mi je izgradio duh pisca, maštu, veru, ali nisam imala na koga da se oslonim u opipljivijim problemima.
U nadi da se među popularnim knjigama može naći neka nalik na užbenik (ovo je bilo pre nego što je apsolutno svaka izdata knjiga bila popularna psihologija, koja mi se više popela na mozak) počela sam potragu onlajn, i našla "Do the Work".
Kada sam je pročitala, pisac Stiven Presfild je za mene postao pisac koji piše o pisanju.
(Godinama kasnije, desiće mi se isto što i sa Bil Brajsonom. Elem, prva Brajsonova knjiga koju sam pročitala bila je "Kratka istorija bezmalo svačega", i nikada nisam obratila pažnju na pisca (inače ne znam pisce knjiga kada čitam). Znala sam samo da je to jedna od najvažnijih knjiga koju treba pročitati u životu, prosto jer je toliko neverovatna.
Mnogo kasnije sam saznala šta Bil Brajson zapravo radi - on piše putopise.
Isto tako ću, godinama nakon prvog susreta sa Presfildom videti da je on u stvari poznat kao pisac knjiga o antičkoj istoriji. Zovu ga Homerom današnjice. Ispostavilo se da sam gledala i film snimljen po jednoj njegovoj knjizi o golfu.
I onda sam shvatila, da svi ti ljudi, koji daju nešto veće, što se ne može klasifikovati u "istorijsku knjigu" ili "knjigu o pisanju" ili jedan žanr, moraju biti takve, široke, neverovatne, iskustvene ličnosti. Zato od njih i treba učiti.)
U svakom slučaju, evo razloga zašto i šta da čitate od Presfilda (na temu pisanja).
Tri Citata
Da osetite kako Stiven piše, delim tri citata (mada bih mogla i 300).
"I looked everywhere for the enemy, and failed to see it right in front of my face."
“The amateur dreads becoming who she really is because she fears that this new person will be judged by others as “different.” The tribe will declare us “weird” or “queer” or “crazy.” The tribe will reject us. Here’s the truth: the tribe doesn’t give a shit. There is no tribe. That gang or posse that we imagine is sustaining us by the bonds we share is in fact a conglomeration of individuals who are just as fucked up as we are and just as terrified. Each individual is so caught up in his own bullshit that he doesn’t have two seconds to worry about yours or mine, or to reject or diminish us because of it. When we truly understand that the tribe doesn’t give a damn, we’re free. There is no tribe, and there never was. Our lives are entirely up to us.”
“The sure sign of an amateur is he has a million plans and they all start tomorrow.”
Tri Knjige
Do the Work
Prvi put sam osetila da je neko u reči stavio svu moju frustraciju vezanu za stvaranje. Ma nisam ni znala da imam problem, a Stiven mu je dao ime, i našao rešenje. I bilo je direktno, obraćao se meni, a na naslovnoj strani knjige stajao je čovek koji kopa u rudniku. Tako sam se nekako i osećala pišući, u nekom prenesenom značenju.
The War of Art
Par godina nakon "Do the Work" pročitala sam njegovu najpoznatiju knjigu "The War of Art" koja je definitivni vodič, ne kroz pisanje, ne kroz stvaranje umetnosti, već kroz život. To nije self-help knjiga za kreativce, kako je mnogi nazivaju - to je priča o egzistencijalizmu. To je knjiga koja se ne čita u dahu, već se pijucka, cedi, po jedna rečenica, po jedna strana. To je knjiga koja je za mene zauvek uništila podvlačenje "dobrih" delova, jer nije imalo smisla podvući sve. Jedna od onih kojima se uvek treba vraćati.
The Artist's Journey
Knjiga me je privukla prvo zbog imena - Presfild pravi igru reči na poznati "Put heroja" Džozefa Kembla. Takođe, knjiga je napisana 2018. godine i interesantno je videti kako pisac napreduje, u stilu i u razmišljanju. Zaključak je, da je u ovom slučaju, pisac sve bolji. Knjiga je kratka, jasna, precizna, kao da su mu se ideje iskristalisale. Deluje kao da on sa 100 reči kaže više nego mnogi sa 1000.
To bi bile moje preporuke što se tiče Stivena Presfilda, čije knjige su i za pisce, i za sve ostale. Ja sve njegove knjige (i većinu na engleskom) kupujem za Kindle i čitam preko aplikacije na tabletu, jer ih nema prevedenih (ne mogu da verujem, ali dobro). Toliko od mene za danas.
Hugs, Ana
