Kakvu kafu piješ: O mirisu detinjstva
Prvo te zavede miris.
Krenula sam u osnovnu školu a mama i tata su imali naviku da ujutru popiju domaću kafu. Kako sam ja rasla, a oni postajali sve svesniji da ako me već hrane i oblače mogu i da me iskorišćavaju kao jeftinu radnu snagu, odluče da je vreme da naučim važnu životnu veštinu - kuvanje kafe.
Kad sam bila mala, to je bio mnogo lepši, i komplikovaniji proces koji je počinjao mnogo pre samog kuvanja. Srećom, nisu nas slali u Brazil na plantaže po sveža zrna, već u Gold pržionicu u centru Mladenovca. Do nje smo pešačili 15 minuta, što sam mislila da je skoro daleko kao Brazil.
Čak i na semaforu, sa druge strane ulice, zavede te miris.
Onda se zaljubiš u ritual.
Kupovala se sveže pržena kafa u zrnu, često nakon čekanja u redu. Ljudi su više verovali pržionici nego bezličnim vakumiranim kesama na policama marketa. Kada uđem, kao i u svakom nepoznatom okruženju, precizno sam se držala uputstva. Videla bih samo kako zrna sipaju u kese koje zatvaraju vrelim, teškim mašinama.
Celim putem kući, mirisala bih (na) kafu.
U kuhinji se odlagala uvek na isto mesto, na policu pored tacnica za kafu, jer kafa se UVEK pila iz šoljica, sa tacnama, na poslužavniku. I zaljubiš se u ritual, koji nikada neće živeti u debeloj šolji od 2 decilitra.
Svakog jutra bih ustala dok se oni još izležavaju. Ušla bih u kuhinju i pažljivo zatvorila vrata dnevne sobe u kojoj su spavali na razvučenom trosedu. Popela bih se na stolicu da sa najviše police skinem ručni mlin. U mlinu se mlela kafa.
Pažljivo bih napunila manju džezvu sa taman dovoljno vode, koristeći šoljicu kao mericu, i stavila je na plinsku ringlu koju sam skoro uvek oprezno palila. U vodu sipam dve ravne kašičice sećera jer ga tata i dalje nije imao previše u krvi, i niko nije razmišljao o glukozama, fruktozama i veštačkim zaslađivačima. Ljudi su bili srećni da imaju beli šećer. Čim bi voda došla do ključanja, plin se smanjuje, deo vode odliva i u džezvu dodaju dve prepune kašičice kafe. Uz lagano mešanje, plamen se pojačava i kada kafa krene da vri, dodajem ostatak vode. Još jedno mešanje, i čim priđe vrenju - kad kao lava krene da ključa i raste u uskoj metalnoj džezvici, brzo je sklanjam sa ringle. Spuštam na radnu površinu na koju ne treba spuštati ništa vrelo, ali niko to ne zna. Na poslužavnik pakujem crne, geometrijske tacne i šoljice, vrlo elegantne i avangardne za moj dečiji ukus. Kašičicom pažljivo i pravedno delim penu za majku i oca - uvek su govorili da je pena važna. Onda lagano sipam čemernu tečnost koja jednako deluje gorko i slatko, i time završavam svoju detinju dužnost. Unosim poslužavnik u sobu i stavljam ga na stočić za kafu. Čak je i stočić deo rituala.
Čim dobijem potvrdu da je kafa dobra, znam da sam kupila slobodu za narednih pola sata. Za mene, kao dete, kafa je bila sloboda.
Onda se navučeš na kofein.
I kafa postaje užitak, gušt, merak, ćaskanje, ozbiljne priče, slabija, jača, italijanska, sa dosta pene ili mleka, jeftinija ili u Knezu, gorivo za život, za rad, za polaganje ispita, predah, izgovor, lek za glavobolje i nizak pritisak, pomirenje, prijateljstvo, slava i sikteruša.
Miris jednog odrastanja.
