Ja to (ne) mogu: Kako se nositi sa neuspehom
Datum: negde tokom 1975.
Lokacija: Njujork
Silvester Stalone živi na ulici, bez hrane, boreći se da preživi, i jedino vredno što poseduje je njegov pas. Došao je dan kada je i njega morao da proda najbližoj osobi na ulici koja je htela da ga kupi, kako bi opstao. Prodao ga je za 40ak dolara.
Bez doma, i jedinog člana porodice, Stalone je iskoristio novac da se posveti pisanju scenarija za dramu o odlučnom, siromašnom bokseru iz Filadelfije. Priča je odmah privukla producente koji su hteli scenario ali ne i glumca. Prvu ponudu od 65 hiljada dolara odbio je jer mu nisu dali da igra Rokija. Odbio je i drugu ponudu da proda svoj scenario za neverovatnih 250 hiljada dolara.
Kako bi imao priliku da igra glavnu ulogu, Stalone je pristao da za svoj rad kao glumac, i originalni scenario bude plaćen bednih 16 hiljada dolara. Odmah je otišao da potraži svog psa kog je jedva otkupio za skoro 3 hiljade dolara. Pas će kasnije imati ulogu u Rokiju.
I onda ide ono, „the rest is history“.
Neko bi rekao da je neuspeh dobiti samo 16 hiljada kada ti je bilo ponuđeno 250, ili prodati svog psa da bi preživeo... ali svaka od tih stvari vodila je uspehu. Kako onda to može da se smatra neuspehom?
Zašto neuspeh boli
Naučno istraživanje za Psychology Today pokazalo je da bol uzrokovan odbijanjem ili neprihvatanjem aktivira regije u mozgu kojima se oseća fizički bol. Bol od neuspeha je toliko moćan jer mi imamo tu neuništivu programiranu potrebu da pripadamo, zato smo uvek živeli u porodicama, plemenima, gradovima, nacijama, i kad nas neko odbije, odnosno odbije našu priču, knjigu, tekst kao nedovoljno dobre, mi osećamo da smo i sami odbijeni.
Kako da ne dozvolimo ovome da nas potpuno obuzme i blokira za dalje stvaranje?
Prvi korak je najteži, a ti si ga već napravila
Najteži deo je početi. Poslala si svoj rad uredniku, prijavila se za posao, predložila nešto šefu, kupila kartu, iznajmila svoj stan, osnovala svoj biznis, i tako u nedogled. You put yourself out there, napisala si prvu knjigu, ogolila se pred drugima, pokušala, snimila prvi YouTube video uprkos strahu, stvorila prvi proizvod ni od čega.
Shvati, već si pobedila, skupila si snagu i pokazala nekome svoje reči, svoje delo. Ako se kao i ja baviš pisanjem, razmisli samo koliko napisanih rečenica nikada ne ugleda svetlost dana?? Sigurna sam milijarde!
Ako si pokušala, i nisi uspela, opet si u vođstvu, makar za taj jedan neuspeh.
Ne možeš biti vođa ako se nikada nisi borila za nešto
U sci-fi filmu „The Core“ („Jezgro“) dvoje lepih glavnih glumaca, i nekoliko starijih manje atraktivnih glumaca upute se u središte zemlje da ponovo pokrenu jezgro naše planete, koje su naravno sami sjebali. U jednoj sceni komandant kaže svom kopilotu zašto ona nije spremna da bude vođa. Odgovor, zato što je savršena u svemu.
Sve što je ikada uradila, uspelo je, i ona je odlična u svom poslu, ali biti vođa, onaj koji donosi odluke i igra veliku igru može biti samo onaj ko se suočio sa neuspehom.
Znam - Ana, pa zar životne lekcije i u trećerazrednom apokaliptičnom filmu? - znam da zvuči ludo, draga moja, ali, kao što vidiš iz primera, dobrih ideja ima svuda, pa i u „Jezgru“.
Nećeš uspeti, veruj mi, ako ne naučiš da se nosiš sa odbijanjima, sa neuspehom, sa razočaranjem. Ovo nije samo za pisce, ovo je za svako zanimanje, za život. Niko nije izgradio svet, poboljšao svoje okruženje, uspeo, ali baš baš uspeo a da nije morao da se bori protiv nečega, da se podigne nakon neuspeha.
Sasvim je normalno da budeš tužna
Hoćeš da kukaš, kukaj. Sedi i žderi par dana, napij se, pozovi drugaricu i izjadaj se, bilo šta što će ti pomoći da osetiš taj neuspeh i naučiš iz njega. Problem nikad nije u tom bolu i danima oporavka pre povratka u rutinu, problem je kad par dana postane par nedelja ili još gore nekoliko meseci.
Prva od dve zamke tugovanja je da tugovanje ne prestane. U jednom trenutku to mora da se završi, i život mora da se nastavi.
Druga zamka je da lažeš sebe kako nisi tužna i da gušiš emocije. Ne plače se svakome zbog neuspeha, ali na primer meni da. Ja plačem bre i kad uspem, a kamoli kad uložim sebe, vreme, energiju u nešto što ne da rezultate koje sam očekivala.
Nije slabost biti tužna, ali je slabost da provedeš neodređeno vreme svesno birajući da živiš u svetu „šta bi bilo kad bi bilo“ i „ma ne, ja sam skroz ok“ ako nisi.
Ti nisi tvoj rad
Na faksu sam mnogo volela predmete pedagošku i razvojnu psihologiju iako ih je predavao strah i trepet prokletog četvrtog sprata nove zgrade filološkog fakulteta (filolozi znaju o čemu pričam). Jedna od mnogih pametnih stvari koje sam naučila jeste koliko je važno da kada dete uradi nešto „pogrešno“ ne krivimo dete, već njegovo delo. Nije dete loše, već ono što je uradilo je loše - ako udari brata, sestru, hoće da stavi ruku na šporet, prospe tempere po tepihu i slično.
Retko koji roditelj ovo primenjuje i više puta sam bila prisutna kada su majke svom detetu rekle da je glupo i nevaljalo. Zato odrastemo misleći da kada nešto što uradimo nije dovoljno dobro, da mi sami nismo dovoljno dobri.
Jedan tvoj rad, pokušaj, ideja, nikada ne mogu da definišu čitavo tvoje biće. Na prvo mesto moraš da staviš svoju vrednost koja je nedodirljiva, a onda redom idu tvoje akcije.
Tip: Uvek imaj pred sobom pozitivne afirmacije, poruke, zahvalnice, uspehe, bilo na ličnom ili poslovnom planu. Napravi spisak stvari koje čine da se osećaš vrednom, i u ovakvim momentima kada možda sumnjaš u sebe, pročitaj ih, priseti se tog osećanja. Ne daj mu da ode.
Živ se čovek na sve navikne
Dobiješ prvi negativan komentar, i baš te pogodi, nije ti svejedno. Dobiješ drugi i kao navikla si se malo, ali jbg, baš nisu morali. Dođe 78, ha, i život se nastavi. Isto je tako sa odbijanjima. Znaš na koliko sam intervjua za posao išla, a koliko puta aplicirala i niko na prijavu nije ni odgovorio? Mnogoooo, ali dok sam se prvi put tresla i stresirala, sad mi je to kao da pišem poruku drugarici.
U tekstu "Kako vežbati samopuzdanje" ima primer odlične vežbe za privikavanje na odbijanje.
Jednom prilikom su me odbili za posao urednika nekog akademskog časopisa jer mi je na sajtu pisalo da verujem da se najbolje znanje stiče van učionice. Naravno, nisu mi to napisali u mejlu, ali su takvi moroni da su me dodali u mail chain između šefa i osobe iz ljudskih resursa, pa sam videla komentar „nikada ne bismo mogli da zaposlimo osobu koja je napisala tako nešto.“ Nakon godina odbijanja, iskreno, samo sam se nasmejala i shvatila da ni ja ne bih volela da radim za njih.
Silver lining
Šta je to pozitivno što možeš da izvučeš iz cele priče? Da li si dobila neki feedback, objašnjenje, šta im se nije dopalo? Da li sledeći put treba da razmišljaš više o tome šta oni žele, ili da budeš malo više ti? Da li je to stvarno bilo toliko važno, i da li će te to odbijanje slomiti? Ne.
Pre par godina sam u roku od dva meseca dala otkaz na dva radna mesta, u jednoj izdavačkoj kući i jednom časopisu. Ono što sam naučila iz „ovog neuspeha“ kako sam ga tada videla, jer jelte, nisam bila dovoljno jaka da izdržim (posao ne treba da bude nešto što se trpi i izdržava) jeste da ja u stvari ne želim druge ljude u svom kreativnom procesu i prostoru, koji će da mi stoje nad glavom i guše me meni neprihvatljivim zahtevima.
Silver lining: Za samo dva meseca shvatila sam sve što ne želim da radim u životu, i donela odluku da se ne zaglavim u jednoj takvoj situaciji - nešto što mnogi ljudi ne urade ni nakon 20 godina.
Sve to postanu sitnice
Kada za 50 godina razvučeš liniju svoje životne priče, od početka, preko problema, do uspeha, i svega što te čeka kao deo života, uvidećeš koliko su ti neuspesi koji se danas čine većim od života, u stvari samo kamenčići na koje si se jedva i saplitala na svom herojskom putu.
Promeni perspektivu.
Neuspeh je samo neočekivani rezultat, try again
„Nemoguće je prodati priče o životinjama u Sjedinjenim Američkim Državama.“
„Osećam da devojčica nema tu posebnu percepciju emocija koja bi podigla nivo knjige iznad samo ’zanimljivog’“
„absurdna i nezanimljiva fantazija koja je krš i dosadna“.
Ovo su stvarni komentari koje su autori dobili za svoja dela pošto su izdavačke kuće odbile da ih objave.
Prvi je upućen Džordžu Orvelu za „Životinjsku farmu“. Drugi je za „Dnevnik Ane Frank“, a treći za Vilijama Goldinga i „Gospodara muva“. A ipak, evo danas, ti prepoznaješ ove naslove, i moguće da si ih i čitala.
Pa kako to, kad se ljudima nisu dopala dela, i izdavačka kuća ih je odbila? Pa tako što su oni uzeli svoje knjige i pomislili, „ovo nije prošlo kako sam očekivao, ček da pokušam još negde“. I pokušavali su sve dok nisu dobili željeni rezultat. Šta bi bilo da su se svi oni vratili kući podvijenog repa i kukali nad svojom sudbinom? Svet bi bio siromašnije mesto to je sigurno. A zamisli sada nešto još užasnije, koliko je genijalnih romana uništeno jednom negativnom kritikom koja je slomila pisca do te mere da njegovo delo nikada nije ugledalo svetlost dana....
Nemoj da budeš ta osoba.
