Magija ili rad: Kako da kreiraš svoju motivaciju
Nije mi lako da radim. Nije mi lako da sednem, nije mi lako da smislim o čemu da pišem i nije mi lako da počnem. Imam tu sreću da kada počnem, vrlo lako završim tekst, ali ja pored talenta za pisanje imam i godine iskustva iza sebe, pa mi sam proces ne predstavlja problem. Problem je u tome što uvek potrošim više vremena na odlaganje rada, nego na sam rad. Onda se nerviram jer mi ta mizerna stvar, taj početak, taj akt sedanja za laptop, ili uzimanje parčeta papira i olovke, otežava posao i život.
I zato često pogledamo u nebo, skrhkani padamo na kolena i sa neopravdanom dozom drame u glasu pitamo GDE DA NAĐEM MOTIVACIJUUUUU?!
Naći je nećemo nigde. Moramo sami da je kreiramo.
Ovo su neki od jednostavnih načina na koje ja pomažem sebi da pišem. Uopšte ne mora biti u pitanju pisanje, već bilo koji posao koji odlažeš (na pamet odmah pada spremanje ispita, pu pu, bilo, ne povratilo se).
Nađi svoje idealno doba dana
Znam da mnogi ljudi ne biraju svoje radno vreme, ali ovaj tekst se primarno obraća ljudima koji sami vode svoj posao ili imaju fleksibilno radno vreme, ili su studenti.
Mada nikome neću preporučiti da radi i uči noću, kazaću takođe da sam ja tako završila fakultet. Nikad nisam sedala za sto pre ponoći i radila bih do 6 ujutru. Znam sve, tišina, mir, dance breaks na pauzama kada niko ne može da te vidi, dug vremenski period bez uznemiravanja, telefona, niko ništa ne objavljuje na Instagramu itd. Sve su to bile prednosti dok nisam poremetila organizam, spavanje, štitnu žlezdu i slično. Onda je vrag odneo šalu. Ipak, ne mora da znači da će tako biti za svakoga (neko je noćna ptica, što bi se reklo), ali ovo je samo jedna opcija.
Druga opcija je ustajanje oko 5, i dok su se drugi dovukli do kancelarije, ti si već završila gomilu posla. Dakle, jutro takođe može biti odličan period mira i tišine. Posle nekoliko dana, i dalje je užasno ako se navikavaš. Posle par nedelja, već misliš da ćeš da preživiš.
Ovo je odličan video o teoriji ustajanja rano, i mogu preporučiti Jocko Willinka kao neverovatnog motivatora. Njegova knjiga Extreme Ownership je možda najbolja stvar koju sam pročitala na temu preuzimanja odgovornosti za svoje vreme i svoj život. (Dosta bolje od svega iz popularne psihologije što je prevedeno kod nas i kruži među tri izdavačke kuće i po Instagramu).
Treća opcija je naravno da radiš tokom dana, od 9 do 5 ili kad ti odgovara. Ima ljudi koji mogu da rade i u galami, i u periodima od 20 minuta, i to je strava. Ja uvek govorim iz svoje perspektive jer su mi potrebni mir, tišina i dugi periodi vremena, što je teže naći u celom ovom životnom haosu.
Uredi svoje radno okruženje
„Jao Ana, kako je ovo površno,“ već te čujem kako mi prigovaraš. Možda deluje tako, ali radi.
Za svakoga od nas postoji okruženje koje čini da se osećamo dobro, da se skoncentrišemo, da budemo spremni za rad. Neko voli tamne prostorije, miris drveta i knjiga. Ja uživam u prirodnom svetlu, minimalizmu i pink detaljima. Neke ljude inspirše svež vazduh, dobar pogled, omiljena lampa ili pisanje ljubičastvom hemijskom u omiljenu svesku sa Dizni princezama. I sve to je ok.
Ako će taj neki detalj, ili tih 10 detalja da ti pomognu i nateraju da zalepiš dupe za stolicu ili prisiliš sebe na pola sata koncentracije, samo napred. Uloži taj novac i stvori svoj kutak, naročito ukoliko radiš od kuće i taj kutak je tvoja "kancelarija".
Postavi sebi jasan cilj
Hajde da zamislimo da ja sad hoću da napišem knjigu. Znajući sve tajne motivacije i dobro poznajući otpor koji se u nama javlja kad pokušavamo da kreiramo i idemo napred (a koji Stiven Presfild naziva Resistance), postavim sebi krajnji rok, i nekoliko manjih, na primer, za svako poglavlje. Raskrstim sa sobom u glavu zašto to radim, čemu ta knjiga, na koji način me ispunjava, čemu doprinosi i odlučim, čvrsto, da to mora da bude.
Da li misliš da ja ustajem svako jutro, srećna i nasmejana sedam za komp i pišem satima i satima bez brige i problema, jednako motivisana? Malo sutra.
Danas ide fenomenalno, sutra proklinjem i sebe i knjigu, prekosutra se toliko nerviram oko one tri rečenice koje neće da se uklope, razbolim se na nervnoj bazi, govorim sebi da je ovo kraj, i ne mogu da ustanem iz kreveta.
U tim trenucima, tih dana, setim se onog cilja, zamislim knjigu u svojim rukama, i nateram sebe na rad. Radim u krevetu, radim u kafiću, u stanu, na papiru, na telefonu, kompjuteru. Onda kada najmanje želim, onda najviše radim. Ne moram da pišem svaki dan ako nemam ideje, ali editujem, prepravljam, ispravljam pravopisne greške, istražujem detalje, pišem naslove poglavlja, nebitno. Važno je da svaki dan radim i idem bliže tom cilju. Polovina tog rada je mehanička, i treba samo početi. Taj cilj, svetlo na kraju uskog, smrdljivog, vlažnog tunela, postaje sila koja nas motiviše.
Druga opcija je naravno, odustati. Mnogo je lakše, mada onda nemaš knjigu.
Shvati da motivacija nije magija već navika
Motivaciju nećeš naći vračanjem, u kartama ili igrajući gola po livadi. Probaj, ali teško. Tvoja najveća motivacija treba da bude činjenica da motivacije nema u tom smislu u kom je juriš, već da se većina stvari postiže radnom navikom.
Uzmimo na primer odlazak u teretanu. Dugo nisi vežbala, mišića nigde, kilograma previše, mrzi te da živiš a kamoli da treniraš. Nateraš sebe prvi dan, nateraš drugi. Treći dan podmićuješ sebe, lažeš, sve samo da se nekako odgegaš do tamo. I posle 2, 3, 4 takve nedelje, budiš se jedno jutro i misliš "Čoveče, baš bih mogla u teretanu, da se dobro preznojim, izbacim toksine, istegnem i osećam strava."
Šta bi?
Šta se to desilo u tih nekoliko nedelja? Odakle ti motivacija? Motivacija je došla iz navike. Redovnim radom naučila si svoje telo i um da je to nešto dobro, da je izvodljivo, zacrtala si sebi cilj, pregurala si krizu, i pobedila Resistance koji stanuje u nama.
A šta je sa pisanjem?
Pa, ja sigurno ne provodim dane ležeći u krevetu i gledajući u zid kad me odjednom preplavi osećaj motivisanosti, pa ček da sednem za kompjuter i napišem divan tekst. Da tako čekam motivaciju ne bi bilo nijednog teksta na ovom sajtu. Naravno, dešavaju se i takvi trenuci, ali ako hoćeš stvarno da radiš, od čekanja nema ništa.
Kontinuitet, iliti, vežba, vežba i samo vežba
Znaš ono, celo leto ideš u teretanu, radiš redovno, paziš šta jedeš, izvajaš telo, možeš da istrčiš 15km, znaš koja vežba i teg su za koji mišić i osećaš se odlično. I onda posle divnog dugog leta kreće slavska sezona.
Kakvi Nacisti, Turci, Hrvati, levičari, desničari ili komšije koje nam pomeraju međe i truju kučiće - slavska sezona je glavni neprijatelj Srba. Sigurna sam da je taj ručak od 5 jela, sa 16 sorti sitnih kolača koje moram da pravim sa majkom, domaćim vinom koje nas greje u decembarskoj noći Svetog Nikole baš poenta duhovnosti slavljenja slave. Onda se preko sarme i mesa razvlačim do novogodišnje ruske salate i ćevapa, sve do Božića i 14 različitih jela koje pojedem 6. i 7. januara. Baš onako kako je Bog prepisao. Anyhow, skrenula sam sa teme.
Dakle, celo leto fizička fenomenalnost, dođu slave, hladno je napolju ko će u teretanu, gužva je i smrdi, a na toliko slava i proslava treba stići, a i dan je kraći, nema se vremena.
I šta bude na proleće? Gde je nestalo ono telo koje smo slikali za Instagram pre samo dva meseca?
Pa draga moja, vrlo verovatno da se obuklo u nekih 5-7kg masnih naslaga. Da mu ne bude hladno, naravno. Samo je sada mnogo teže ponovo krenuti u teretanu i trčati i jesti zdravo, zar ne? Jer više ne nastavljamo, nego krećemo ispočetka. Lako je iz pete prebaciti u šestu brzinu, ali pomisli kako je kada moraš u šestu iz prve.
Mislim da vam je sada sve jasno.
Jednom kad stvoriš naviku, moraš je redovno održavati. A nema ničega težeg nego početi ispočetka.
