Intervju: Dr. Nele Karajlić

Na svoju i vašu veliku radost, za vikend sam imala priliku da na Kosmaju uhvatim retku zverku - najpoznatijeg doktora, bez doktorata i medicinskog zanata - gospodina Nenada Jankovića, odnosno dr Neleta Karajlića. Popričali smo o pisanju, muzici, romanima i najnovijoj priči, nastavku nagrađivane "Solunske 28".

Pa da vidimo šta nam je doktor prepisao.

Kada ste počeli da pišete?

Ja sam odrastao u kući punoj knjiga, tako da smo se moj brat i ja voljeli igrati biblioteke. Knjiga i pisanje me prati od kako sam svjestan sebe.

Kada su ljudi počeli da vam govore da imate talenat (prve pohvale, prvi put da nekoga nasmejete)?

Kada bi došli gosti, majka bi pred njima postrojila moga brata i mene, a ovi bi sa neskrivenim oduševljenjem pratili naše recitovanje ili pjevanje. Naravno, ja sam se tada osjećao prilično glupo. Toga sam se uvjek sjećao kada smo moja supruga i ja tražili od svoje djece da “izvedu nešto” pred gostima.

Da li verujete u urođeni dar za pisanje, ili više gledate na pisanje kao veštinu koja mora da se razvija?

Kao i u svakome poslu čovjek mora da ima barem malo dara, ali je dosta toga i u stalnom radu i usavršavanju. Pisanje je kao i dizanje tegova. Ako ste redovni u teretani svaka naredna težina vam ne predstavlja veliku poteškoću.

O čemu ste napisali prvu pesmu?

O životu jednog običnog čovjeka, toliko običnog da je na kraju, od te običnosti izvršio samoubistvo. U životu je postigao sve. Imao je i ženu i djecu i dobar posao, svi su ga cjenili da se morao ubiti. Pjesma se zove “Leteći sa šesnaestog sprata”.

Da li čekate da naiđe inspiracija ili sednete i radite po ’šta bude biće’ sistemu?

Inspiracija je svuda oko nas. Potrebno ju je samo na vrijeme prepoznati. Ali, nekada ne dolazi sama, pa je postepenim pisanjem vi sami prizivate. Prvih par stranica uglavnom je uvod u seansu. Raspisujem se tek na trećoj strani.

Kako ste se odlučili da napišete svoju prvu knjigu?

Fajront u Sarajevu je nešto što sam osjećao kao obavezu mlađim generacijama. Sjećam se, ulazili smo u Jerusalim. Imali smo koncert u tom čudesnom gradu. Naš domaćin nas je tada obavjestio da su sve karte rasporodate i tada sam se prvi put zapitao ko smo mi i odakle dolazimo, pa možemo ovako ladno da sviramo u Jerusalimu i to još pred rasporodatom dvoranom. Tada sam odlučio da napišem knjigu o tome. Naravno, prošlo je par godina dok tu ideju nisam i realizovao.

Da li ste imali strah od tako duge forme, poprilično drugačije od svega što ste ranije radili?

Ja volim komplikovane forme. Ako pažljivo pratite i repertoar Pušenja, ali i Nadrealiste vidjećete da postoje mnoge pjesme i skečevi koji imaju komplikovanu formu. Skečevi koji traju skoro deset minuta ili pjesme velike dužine. Pišonja i Žuga je jedini hit u istoriji Yu roka koji je duži od sedam minuta. Zbog toga mi je hvatanje u koštac sa formom romana predstavljalo posebno zadovoljstvo.

Koliko se razlikuje proces pisanja pesme i pisanja knjige (osim po dužini)?

Pjesma je mnogo komplikovanija za pisati, ne samo zato što zahtjeva stih već što cjelu misao moraš da strpaš na veoma mali prostor. Upotreba riječi mora da bude mnogo ekonomičnija i ubojitija. Sa druge strane roman zahtjeva vrijeme i zrelost. Dobru pjesmu može da napiše i gimnazijalac. Dobar roman može da napiše samo onaj koji prođe pedesetu. Pjesma je osjećanje, roman je mudrost.

Šta smatrate svojim najboljim delom (bilo da je pesma, skeč, knjiga, predstava...)?

Drugi dio Solunske 28. Mislim da sam tu najviše pokazao.

Druga knjiga koju ste napisali je opet bila izlazak u novo, jer nije bila direktno vaša priča (autobiografija). Uspeli ste da spojite tolike likove, vremena, istoriju i ljudske priče te posao sigurno nije bio lak. Da li vam se nekada činilo da radu nema kraja, ili da ne znate kako dalje?

Ja sam jedan od onih koji kada kreću u neki projekat nemaju svijest o tome kada je tom projektu kraj. To nije samo pitanje romana, već i drugih umjetnosti kojima sam se bavio. Uvijek kada dođem na neku raskrsnicu izabirem duži put. To je ponekad izluđivalo ljude koji sa mnom rade, ali se na kraju ipak vidi da je taj put vredio truda.

Kada ste završili prvi deo Solunske 28, da li ste predosetili da će knjiga biti tako dobro prihvaćena, pa čak vam osvojiti i nagradu „Momo Kapor“?

I reakcija publike, kao i nagrada Momo Kapor me je u potpunosti iznenadila. Kad su mi javili za nagradu, mislio sam da me zavitlavaju. Ja se sa nagradama u putu nisam sreo. Ipak, bilo mi je drago kada sam je dobio.

Da li je ’Solunska’ uvek bila zamišljena kao trilogija?

Ona je trebalo da bude roman u jednome komadu, u kome bi se obuhvatila tri perioda, ali kad sam shvatio da će takva knjiga imati oko hiljadu stranica, odlučio sam se, u dogovoru sa izdavačem, da je podjelim u tri djela. Na kraju, kad treći dio izađe, sklopićemo je u jednu cjelinu.

Mnogi pisci navode svoje supružnike kao najveće i najbolje kritičare. Nemanju interesuje da li je tako i kod vas?

Apsolutno! Moja supruga je i moj prvi urednik, neko ko mi mnogo pomaže u kreiranju likova, naročito ženskih.

Kažite nam malo o drugom selu Solunske 28. Da li i dalje pratimo iste likove? Koji vremenski period pokriva priča?

Da ne otrkivam previše, reći ću vam da je u glavnoj ulozi druga generacija žitelja Solunske 28 i da je period dešavanja radnje okupacija Beograda četrdeset prve do četrdeset četvrte.

Promocija nove knjige održaće se 1. oktobra u SKC-u. Koliko uživate u ovom delu izdavačke priče (promocije, gostovanja, intervjui)? Da li je to onaj lakši posao, u odnosu na samo pisanje?

To je, naravno, kudikamo lakši dio posla, a i ljepši. Volim da se srećem sa čitaocima, da razgovaramo, razmjenjujemo mišljenja. To je nešto u čemu zaista uživam.

Bliži nam se i Sajam Knjiga, da li će publika moći i tamo da vas vidi?

Sigurno. Sajam knjiga i postoji da bi se čitaoci i pisci družili. Jedva čekam da počne. Vidimo se na sajmu!

Šta bi bio vaš savet za nekoga ko je na teškom putu pretvaranja jedne ideje u knjigu?

Najvažnije je da voli to što radi. Ako postoji ljubav, sve ostalo je moguće.

---

1 Komentar