- Pisanje

Povratak blogovanju: Kako je Instagram ubio (moju) kreativnost

Sećaš se pripovetke "Vođa", Radoja Domanovića? Čitali smo je u osnovnoj školi, ili beše u srednjoj... Radnja je jednostavna.

Više od dve stotine porodica odlučuje da napusti svoju pustu i neplodnu zemlju u potrazi za boljim životom, i potreban im je neko da ih povede na put.

(Čitaj, Ana rešila da se batali užasnih kancelarijskih poslova i otisne se u blogovanje).

Oni vide čoveka, srednjih godina, mrkog lica, koji sedi i ćuti, te gomila zaključi da on sigurno razmišlja u tišini, jer je ćutanje jednako mudrosti.

(Instagram nije imao dugu kosu, ni mrko lice, ali je prilično ćutao, a gomila uperila prstom u njega i viknula - VOĐA!).

I tako ljudi krenuše na put za čovekom, i dok je malo govorio, oni su preuzeli na sebe da analiziraju njegove skrivene znakove, poteze štapa i ćutanje. Vođa udari o plot, ljudi "obaljuj plot!" Instagram ubaci novu zanimaciju na story, mi "ubacuj to u svaki story!" I ćuti Instagram, ćuti i vođa, a svi mi sve pomnije pratimo svaki korak i potez i promenu u algoritmu.

None

Ali onda Domanović ubrza radnju, pa prođe malo vremena, i još nekoliko dana, i desi se još nešto, ljudi se izgrebaše, povrediše, rasuše na sve strane. I mi malo verujemo, pa ne verujemo, pa Instagram psujemo, i već dignemo ruke, jer kao i vođa, "Vođa", izgleda da ni on ne zna gde nas vodi - gde nas je doveo.

Sigurno je samo da nismo na plodnoj zemlji koja nam je obećana.

Onda *spoiler alert* vođa otkrije ljudima da je slep i da nema pojma šta se dešava. (To se dragi moji zove plot twist). I ja, zajedno sa vođom, otkrijem sopstveno slepilo, preuzimajući odgovornost za to što sam pratila pogrešnog vođu. Ne bukvalno, ne baš "slepo" mu verujući, ali ipak u uverenju da sve to vodi bliže mom cilju i onome što želim i volim.

Pre više od tri godine, napisala sam svoj prvi blog post. Želela sam samo da pišem, da vežbam pisanje i da pričam priče. Nije tu bilo neke velike poente, osim da podelim svoju frustraciju i da dam glasa frustraciji mnogih koji su među onima što "ne znaju" da pišu priče.

Kad u priču uđe crv - ako već pišeš blog (koliko god to bilo zbog sebe) koja je poenta ulaganja toliko vremena i truda, ako to niko ne čita - a kako će neko to da čita u moru sajtova i blogova - a gde ti je prisustvo na društvenim mrežama - i Instagram je zakon. I Instagram je stvarno bio zakon (za mene), isto kao što je alkohol bio zakon kada su ti prvi put, u desetoj godini, na slavi u čašu koka kole sipali tri kapi domaćeg vina i rekli kako se to zove bambus.

Naravno, tada nisi znala da će jednog dana, godinama kasnije, alkohol prestati da bude zakon - verovatno u momentu kad budeš grlila svoju wc šolju, sa pola litra ljute rakije u želudcu.

I tako je u početku Instagram bio smeh, prijateljstva, marketing prilike, kreiranje sadržaja i proizvoda, deljenje priča, fotografisanja, i prava, pa makar digitalna, sreća. Samo nije bio pisanje.

Za ljude koji tek počinju, žele da se oslobode, daju formu mislima, steknu radnu naviku, pokrenu kreativnost, povežu se sa ljudima, da, Instagram je super. Ali ja nisam to želela, a navukla sam se, kao i na onu prokletu rakiju.

Probudim se tako sa planom da napišem blog post, ali čekaj samo da prvo postavim današnji Instagram post. Ništa posebno, samo slika mene kako pišem nešto u svesku, dakle - Idi na dijetu, sačekaj tri meseca da malo smršaš, našminkaj se jer nemaš savršenu kožu, spakuj tri kombinacije za slikanje od kojih ćeš samo jednu obući, sedi u kola, nađi fotogenični kafić, povedi dečka ili drugaricu da te slika, naruči dva lepa pića koja nećeš popiti, i sa sobom tegli torbu punu propova koji se slažu uz boje profila, pa izvadi telefon ili aparat od 1000 evra, spremi 3 photoshop aplikacije, u jednu ruku uzmi kafu, u drugu olovku, u treću svoju dušu na izdahu, i blago se nasmeši dok kao gledaš u daljinu. Uh, dobro je, čas posla, slika je gotova.

None
None

Ostao je samo tekst, a to je razlog zašto sam tu, baš zbog tog pisanja, dakle - sastavim priču za medalju, pročitam ponovo pa se još oduševim koliko divno pišem. Pročitam i Nemanji, pošaljem sestri i drugarici i krenem da je kopiram na Instagram.

Imam previše karaktera.

Čitaj ponovo, pa još jednom, prvo za greške u kucanju jer se ljudi mnogo lepe za to, onda seci jer nema mesta, a i koga uopšte briga za poentu priče, i flow i savršenu metaforu. I ako već sečem rečenice, daj da izbacim i ovu za koju će se uhvatiti ljudi koji nemaju smisao za humor, i onu zbog koje će me razvlačiti ljudi koji me prate da bi me mrzeli, i oni koji me uopšte ne prate ali žive tužne male živote koji su ispunjeni samo ako nađu barem tri osobe koje mogu izgaziti onlajn, i izbaci psovku jer to nije kul, i ovu preveliku istinu jer to trenutno nije in, i napravi mesta za hashtagove, dodaj 17 emojija da bi ljudi bili sigurni da je šala stvarno šala, i postavi im pitanja na koja neće odgovoriti i ponovo, stoti put prebroj karaktere i reči, jer jebeš misao i priču ako ona ne staje u Instagram caption.

Postaraj se da je to dovoljno razvodnjeno, ako može naslov da bude istaknut kako bi se lakše šerovalo, i pukih 17 sati kasnije, objavi svoj Instagram post.

None
None
None

I jbg. Opet sam omašila pravo vreme za objavu.

3 lajka, 1 komentar (majka, sa skrivenog profila) i dvocifren reach. I kasno je, prošla je ponoć, propustila sam dva obroka, što je ok, jer treba smršati za sledeće slikanje, ali propustila sam i dan života, radeći sve ono zbog čega nisam krenula na ovo putovanje - rušeći ograde i praveći postove na koje mi je prstom pokazao moj slepi vođa.

Zašto sam uopšte i krenula na ovaj put?

Nisam želela da pričam male priče u malom broju reči na mali način kako bi bile što prijemčivije velikom broju ljudi. Da im dajem ideje koje ne vode nikuda, i rešenja koja ne reševaju ništa (jer oni nikada ideju i rešenje neće uzeti sa Instagrama i primeniti na život). I sve kako bih se osećala kao da im moj sadržaj koristi, pomaže, da ih inspiriše, motiviše, ponekad i nasmeje, jer onda je život stravaaaaa! Ili bi bio, da sam zato krenula da pišem na Instagramu. Ali nisam.

Zato shiftujem fokus, na manje moranja i osećaja krivice, a više ovakvih nekoherentnih postova koji možda nešto znače a možda ne. I na manje animiranja i dizajniranja, a više vremena za rad iza objektiva. I više pisanja - nadam se mnogo više pisanja.

I naravno, dosta Instagrama hahahah jer sigurno ga neću obrisati, ako je tekst možda tako zvučao. Ali neću da radim photošuteve jer trenutno ne želim, pričaću sve vrste priča, čak i one koje se ne govore rečima, i od danas, pa narednih 30 dana, svaki dan ću objavljivati post na blogu gde ću nadam se, potpomognuta potpunom slobodom sopstvenog prostora, konačno shvatiti šta je to što pisac hoće da kaže.

Jedino u šta sam sigurna jeste da će ti postovi biti odlični, jer ja ipak, divno pišem.


24 Komentara

pGsixljtCOYzLuB

PuwEzXiZ

Odgovori
zBkmqCRdNWTnMiS

FckBVECnLNavGOA

Odgovori
pdYVPcjubrKEJ

rRwozsNicb

Odgovori
okMeNAfaPu

nzmZoLwVKYgacNO

Odgovori
jrckOmdwsA

gkmGRvjQ

Odgovori
SLIkiWJcTodnXF

bGjnJqdMsYzoAx

Odgovori
fpZhCtaD

dvfyMHwOnkae

Odgovori
bYWuaBeKUpyj

pwOixfRA

Odgovori
zTJwlksnQGMCjA

uMwvPlVcdjFEkgNU

Odgovori
cQUnaWLPZd

nboqxkOeSlFC

Odgovori
TVBwZxDGQWKCzLk

hZakrnze

Odgovori
uaQTqXtBkflpYO

XTHUBpzxECMDNv

Odgovori
Mirela Corel Baketarić

To je tako s nama piscima, bitno je da pišemo. Ponekad, kada se umorimo, treba napraviti odmak od onoga što iscrpio našu kreativnost, čisto da znamo koliko nam je stalo i do čega nam je stalo. ❤

Odgovori
ana.markov

Potpuno se slažem Mirela. Ova godina je za mene bila baš to - ostavila da odstoji i da ga ponovno sagledam odmornim očima. Nažalost, neće svako sebi da da vreme, nego smo navikli da guramo napred, pa glavom u zid - glavom u zid. hahaha ljudska posla :)

Jovana

Odlican tekst i jako se poistovecujem. Slikam i postujem na instagram, i mislim da je "zrtvovanje" da imas napredak na mrezama veliki. Slikati, smisliti opis, zakazati objavu. Sve to da ima smisla. Ti ulozis 80%, ako instagram da 20% dobro je. Sve to urodi plodom kasnije i isplati se posle.

Odgovori
ana.markov

Pre svega Jovana, hvala na komentaru. Dok sam pisala tekst, stvarno sam mislila da će se mnogi pronaći, jer specifično je to iskustvo Instagrama - moraš da prođeš da bi razumeo "muku", odnosno vreme i trud koji moraju da se ulože. Odlično si to opisala, daješ u nadi da će ti se makar delić vratiti. Ali tako je nekako sa svim, radimo sa uverenjem da će se jednog dana sve isplatiti. :)

marija

Genijalno!Svaki tvoj tekst me oduševi!

Odgovori
ana.markov

Marijaaa :D hvala puno! Da znaš (priznajem u svoj svojoj skromnosti) da se i ja nekada vratim nazad, pročitam tekst na koji sam zaboravila i samu sebe oduševim hahahah. Potrudiću se da nastavim jednako britko i kvalitetno. Pozdrav

Sonja

Ana, ova tvoja priča mi je skrenula pažnju i bila sam strpljiva da pročitam. Dok, na primer, preletim preko instagram postova i storija kojih ima milion, uhvatim sebe da ne znam ni sta sam procitala. Mislim da je ova forma pisanja putem bloga ( kao i "otvaranje" duše) pun pogodak. Sve najlepše u daljem radu.💙

Odgovori
ana.markov

Draga Sonja, hvala puno na komentaru i na feedback-u. Važno mi je da su ljudima ovi tekstovi pitki, zanimljivi, i da postoje oni koji nisu stalno u potrazi za "zalogajima" ideja koje se umnožavaju na Instagramu. Ja stvarno stojim iza ove, malo duže forme, a mislim da i meni lično leži. Hvala na lepim rečima.

Ivana

Ana, šaljem ti veliku podršku i želim ti svu sreću u ovom radu. Ti si ambiciozna osoba koja se ne uklapa u okvire kako današnjih instagram postova koji su daleko od istine, tako i od uobičajenih priča koje ljudi pričaju kako bi sami sebe zavarali. Volim tu tvoju prirodnost i neposrednost💜

Odgovori
ana.markov

Draga Ivana, hvala ti - na poruci, na podršci i na razumevanju. Postoji u nama ta neka potreba da gledamo šta drugi rade i mislimo da i mi treba da radimo i budemo uspešni u tim okvirima. Možda je za druge ljude to pravi put, ali ja sam se osetila ugušeno. Ne jer mislim da sam bolja, već jer osećam da sam drugačija. I sad samo napred. :)

Svetlana - Stranice života

Bravo, bravo i bravo! Skroz te razumem. :)

Odgovori
ana.markov

Hvala puno Svetlana. Dok sam pisala, verovala sam da će mnogi razumeti kako sam se osećala... a to je negde i poenta pisanja :)

Ostavi komentar


@ana_markov_