Povratak blogovanju: Kako je Instagram ubio (moju) kreativnost

Sećaš se pripovetke "Vođa", Radoja Domanovića? Čitali smo je u osnovnoj školi, ili beše u srednjoj... Radnja je jednostavna.

Više od dve stotine porodica odlučuje da napusti svoju pustu i neplodnu zemlju u potrazi za boljim životom, i potreban im je neko da ih povede na put.

(Čitaj, Ana rešila da se batali užasnih kancelarijskih poslova i otisne se u blogovanje).

Oni vide čoveka, srednjih godina, mrkog lica, koji sedi i ćuti, te gomila zaključi da on sigurno razmišlja u tišini, jer je ćutanje jednako mudrosti.

(Instagram nije imao dugu kosu, ni mrko lice, ali je prilično ćutao, a gomila uperila prstom u njega i viknula - VOĐA!).

I tako ljudi krenuše na put za čovekom, i dok je malo govorio, oni su preuzeli na sebe da analiziraju njegove skrivene znakove, poteze štapa i ćutanje. Vođa udari o plot, ljudi "obaljuj plot!" Instagram ubaci novu zanimaciju na story, mi "ubacuj to u svaki story!" I ćuti Instagram, ćuti i vođa, a svi mi sve pomnije pratimo svaki korak i potez i promenu u algoritmu.

Ali onda Domanović ubrza radnju, pa prođe malo vremena, i još nekoliko dana, i desi se još nešto, ljudi se izgrebaše, povrediše, rasuše na sve strane. I mi malo verujemo, pa ne verujemo, pa Instagram psujemo, i već dignemo ruke, jer kao i vođa, "Vođa", izgleda da ni on ne zna gde nas vodi - gde nas je doveo.

Sigurno je samo da nismo na plodnoj zemlji koja nam je obećana.

Onda *spoiler alert* vođa otkrije ljudima da je slep i da nema pojma šta se dešava. (To se dragi moji zove plot twist). I ja, zajedno sa vođom, otkrijem sopstveno slepilo, preuzimajući odgovornost za to što sam pratila pogrešnog vođu. Ne bukvalno, ne baš "slepo" mu verujući, ali ipak u uverenju da sve to vodi bliže mom cilju i onome što želim i volim.

Pre više od tri godine, napisala sam svoj prvi blog post. Želela sam samo da pišem, da vežbam pisanje i da pričam priče. Nije tu bilo neke velike poente, osim da podelim svoju frustraciju i da dam glasa frustraciji mnogih koji su među onima što "ne znaju" da pišu priče.

Kad u priču uđe crv - ako već pišeš blog (koliko god to bilo zbog sebe) koja je poenta ulaganja toliko vremena i truda, ako to niko ne čita - a kako će neko to da čita u moru sajtova i blogova - a gde ti je prisustvo na društvenim mrežama - i Instagram je zakon. I Instagram je stvarno bio zakon (za mene), isto kao što je alkohol bio zakon kada su ti prvi put, u desetoj godini, na slavi u čašu koka kole sipali tri kapi domaćeg vina i rekli kako se to zove bambus.

Naravno, tada nisi znala da će jednog dana, godinama kasnije, alkohol prestati da bude zakon - verovatno u momentu kad budeš grlila svoju wc šolju, sa pola litra ljute rakije u želudcu.

I tako je u početku Instagram bio smeh, prijateljstva, marketing prilike, kreiranje sadržaja i proizvoda, deljenje priča, fotografisanja, i prava, pa makar digitalna, sreća. Samo nije bio pisanje.

Za ljude koji tek počinju, žele da se oslobode, daju formu mislima, steknu radnu naviku, pokrenu kreativnost, povežu se sa ljudima, da, Instagram je super. Ali ja nisam to želela, a navukla sam se, kao i na onu prokletu rakiju.

Probudim se tako sa planom da napišem blog post, ali čekaj samo da prvo postavim današnji Instagram post. Ništa posebno, samo slika mene kako pišem nešto u svesku, dakle - Idi na dijetu, sačekaj tri meseca da malo smršaš, našminkaj se jer nemaš savršenu kožu, spakuj tri kombinacije za slikanje od kojih ćeš samo jednu obući, sedi u kola, nađi fotogenični kafić, povedi dečka ili drugaricu da te slika, naruči dva lepa pića koja nećeš popiti, i sa sobom tegli torbu punu propova koji se slažu uz boje profila, pa izvadi telefon ili aparat od 1000 evra, spremi 3 photoshop aplikacije, u jednu ruku uzmi kafu, u drugu olovku, u treću svoju dušu na izdahu, i blago se nasmeši dok kao gledaš u daljinu. Uh, dobro je, čas posla, slika je gotova.

Ostao je samo tekst, a to je razlog zašto sam tu, baš zbog tog pisanja, dakle - sastavim priču za medalju, pročitam ponovo pa se još oduševim koliko divno pišem. Pročitam i Nemanji, pošaljem sestri i drugarici i krenem da je kopiram na Instagram.

Imam previše karaktera.

Čitaj ponovo, pa još jednom, prvo za greške u kucanju jer se ljudi mnogo lepe za to, onda seci jer nema mesta, a i koga uopšte briga za poentu priče, i flow i savršenu metaforu. I ako već sečem rečenice, daj da izbacim i ovu za koju će se uhvatiti ljudi koji nemaju smisao za humor, i onu zbog koje će me razvlačiti ljudi koji me prate da bi me mrzeli, i oni koji me uopšte ne prate ali žive tužne male živote koji su ispunjeni samo ako nađu barem tri osobe koje mogu izgaziti onlajn, i izbaci psovku jer to nije kul, i ovu preveliku istinu jer to trenutno nije in, i napravi mesta za hashtagove, dodaj 17 emojija da bi ljudi bili sigurni da je šala stvarno šala, i postavi im pitanja na koja neće odgovoriti i ponovo, stoti put prebroj karaktere i reči, jer jebeš misao i priču ako ona ne staje u Instagram caption.

Postaraj se da je to dovoljno razvodnjeno, ako može naslov da bude istaknut kako bi se lakše šerovalo, i pukih 17 sati kasnije, objavi svoj Instagram post.

I jbg. Opet sam omašila pravo vreme za objavu.

3 lajka, 1 komentar (majka, sa skrivenog profila) i dvocifren reach. I kasno je, prošla je ponoć, propustila sam dva obroka, što je ok, jer treba smršati za sledeće slikanje, ali propustila sam i dan života, radeći sve ono zbog čega nisam krenula na ovo putovanje - rušeći ograde i praveći postove na koje mi je prstom pokazao moj slepi vođa.

Zašto sam uopšte i krenula na ovaj put?

Nisam želela da pričam male priče u malom broju reči na mali način kako bi bile što prijemčivije velikom broju ljudi. Da im dajem ideje koje ne vode nikuda, i rešenja koja ne reševaju ništa (jer oni nikada ideju i rešenje neće uzeti sa Instagrama i primeniti na život). I sve kako bih se osećala kao da im moj sadržaj koristi, pomaže, da ih inspiriše, motiviše, ponekad i nasmeje, jer onda je život stravaaaaa! Ili bi bio, da sam zato krenula da pišem na Instagramu. Ali nisam.

Zato shiftujem fokus, na manje moranja i osećaja krivice, a više ovakvih nekoherentnih postova koji možda nešto znače a možda ne. I na manje animiranja i dizajniranja, a više vremena za rad iza objektiva. I više pisanja - nadam se mnogo više pisanja.

I naravno, dosta Instagrama hahahah jer sigurno ga neću obrisati, ako je tekst možda tako zvučao. Ali neću da radim photošuteve jer trenutno ne želim, pričaću sve vrste priča, čak i one koje se ne govore rečima, i od danas, pa narednih 30 dana, svaki dan ću objavljivati post na blogu gde ću nadam se, potpomognuta potpunom slobodom sopstvenog prostora, konačno shvatiti šta je to što pisac hoće da kaže.

Jedino u šta sam sigurna jeste da će ti postovi biti odlični, jer ja ipak, divno pišem.

---

12 Komentara