Ana preporučuje: Putopisi Bil Brajsona
Uvek i zauvek, pričaću kako treba čitati knjige. Ali ja nisam luda da vas ubeđujem kako svi treba da čitamo sve one prepisane knjige, i kako su samo pojedini žanrovi i pisci vredni kulturnog uzvišenja (uglavnom Rusi, i uglavnom klasici). Ne. Ja verujem da je svaka knjiga koja te uči nečemu, i koja rezonuje sa tobom, čiji glas vrlo jasno čuješ, dobra knjiga za tebe.
Šta mislim kada kažem "glas koji vrlo jasno čuješ"?
Gotovo sve teme o kojima je pisano ikada, imaju više pisaca, knjiga, uglova, perspektiva. Retko se desi da je o nečemu samo jedna osoba ikada pisala. Nego se iznova i iznova piše o istim temama jer neće svačiji pristup priči rezonovati sa svima. Možda je baš tebi potrebna neka deseta verzija događaja, iz ugla određenog pisca, koja je toliko jasno ispričana za tvoju frekvenciju. Ta knjiga će kod tebe da uspe, iako su druge (možda kritički bolje) otišle kući povijenog repa.
I kada vam govorim, čitajte, uvek i zauvek, ne mislim sve i bilo šta, već nađite pisce koje najjasnije čujete, a koji pišu o temama koje vas zanimaju, o kojim želite da učite.
Ako govorimo o pisanju putopisa (a uprkos esejskom uvodu, upravo o tome govorimo), taj "pravi" pisac za mene je Bil Brajson.
“Anaaaaa, a ko je Bil Brajson?”
U kontekstu pisanja generalno, kazaću da je Brajson za travel writing, ono što je King za horor i naučnu fantastiku, što je Tolkin za epsku fantaziju, a Džordž Martin za seks, smrt i zmajeve. Ukratko, on je najpoznatiji putopisac današnjice (manje-više). I kako ne bih nabrajala njegova putovanja i knjige, i zašto je njegov stil pravi za mene, Brajsona ću predstaviti kao pisca kroz lekcije koje me je naučio o životu.
Nikad nisi prestar za avanturu
Ovo je nešto što treba usvojiti kao mantru na Balkanu, jer ovo je svet Selimovića gde
"Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje."
Malo sutra. Volim ja Selimovića, ali nisam baš za toliko žaljenje i depresiju. Ako je stvarno tako, ja onda bolje odmah da odustanem, i to naše društvo i želi. Ali baš u tim svojim četrdesetim godinama Brajson kreće na put da prepešači Apalačke planine (stazu dugu 3500km na koju svakog proleća krene 2000 ljudi, a završi je oko 40).
Jednom kad kreneš, više i nije bitno dokle si stigao, važno je da je prvi korak napravljen. Uvek će biti onih koji će reći da je ideja luda, ali samo ti znaš da li moraš i možeš da je sprovedeš u delo.
Živimo u svetu gde ljudi u 60 godina započinju nove biznise, u 70 obilaze čitave kontinente, gde u jednom japanskom selu sa 100 godina voze biciklu, a sa 90 auto, a ti bi da se ja pomirim sa krajem života u 40!
Neće moći!
Ljubav je svuda
Bil je svoju ženu upoznao u psihijatrijskoj instituciji u Engleskoj (srećom, nije bila pacijent) kada je kao mladić putovao po Evropi. Ostao je tu dve godine, čekajući da ona završi školu.
Danas imaju četvoro dece, devetoro unučića, i preko četiri decenije zajedničkog života iza sebe, pa ti vidi.
Kod nas su nepomirljive razlike što dvoje vole različite sportske klubove - gle gluposti.
Život je čudo
Kada sam prvi put pročitala knjigu "A Short History of Nearly Everything" (kod nas u izdanju Lagune „Kratka istorija bezmalo svačega“) bila sam potpuno fascinirana. Priča, spretnost pisca koji te vodi kroz mora i okeane informacija, naoko nesvarljivih, ali variš, kapiraš, i na kraju hoćeš još, stvarno je delo posebnog talenta.
Tek nakon par godina shvatila sam da je taj talenat isti onaj talenat koji me je spretno vodio kroz priče o gradovima, državama, ulicama Evropskih, Australijskih i Američkih gradova. Bil Brajson odveo je putopise korak dalje i napisao jedan kroz istoriju nauke.
Svako treba pročitati priču o tome kako univerzum, evolucija, atomi, geologija, biologija i svaka previše kompleksna stvar za nas da razumemo rade zajedno da bismo mi eto sada bili ovde. Iako možda nećeš razumeti svaki deo knjige, nasmejaćeš se, naučiti više nego u celoj osnovnoj i srednjoj školi zajedno i shvatiti svoju sreću.
Stari prijatelji se nekada vrate
Poznajem ljude koji ne vole promenu do te mere da će se na silu družiti sa istim ljudima od vrtića pa do smrti ako treba. To je pogrešno na toliko osnova da nemam vremena da nabrajam, ali realnost je sledeća.
Ljudi se menjaju i mi se menjamo, i često će se dogoditi da se promenimo na različite načine i u različitim pravcima, i to je u redu. Naši životi se mimoilaze i vode drugim putevima, ali to treba prihvatiti, isto kao i činjenicu da nam se putevi nekada u budućnosti mogu ponovo ukrstiti. Nikada ne postoji opravdani razlog da se osoba „precrta“, jer niko danas nije isti kao juče, niti kao što će biti sutra.
Brajson je ovo iskusio kada je krenuo Apalačkom stazom sa istim onim prijateljem koji je mnogo godina ranije bio njegov saputnik na putu po Evropi. Između dva putovanja onu su se udaljili, ali kada su se ponovo našli, shvatili su da pravo prijateljstvo nije obaveza. Pravo prijateljstvo nije potreba da se čuješ svaki dan i podeliš svaku životnu sitnicu i misao. Ono pravo, njihovo prijateljstvo, jeste kada i nakon godina prekinutog kontakta, ti osećaš mir i poverenje da prosto nastaviš gde ste decenijama ranije stali.
Putovanja su igre za odrasle
Nađeš se u novoj državi u kojoj ne znaš jezik, običaje, navike, kulturu, a možda ni da se nađeš na mapi, i nekome je to izvor frustracije - gde ići, gde jesti, šta poručiti, koliko platiti, i tako u nedogled. Možda je tako za tebe, ali ne i za Brajsona. Kada je prvi put krenuo u obilazak Evrope, najvažnija lekcija bila je da je nagađanje deo igre. Jer ako pogledamo malo širu sliku, sve su to male stvari.
Svaki dan u stranoj zemlji je dan u kom se uči, a to je i poenta života. Svakoga dana smo malo bolji.
Avantura je svuda
Više puta sam pisala na ovu temu, ali nikad dosta. Ako to želiš, naćićeš avanturu i u Zemunu i u Zimbabveu. Svi smo skloni otpisivanju svoje zemlje ili grada kao najdosadnijeg i najsivljeg i glupljeg i sve je u begu što dalje, što veće, što zanimljivije.
Zanimljivost i avantura nisu deo putovanja, već osobe koja putuje.
Lepota živi u tvojoj ulici u kojoj si živela 20 godina, isto kao i u Pariskoj ulici koju posećuješ prvi put. Ne zatvaraj vrata poznatom, već ga upoznaj još bolje.
Šetnja kao lek
“All the cares of life… suddenly seem far away and harmless, and the world becomes tranquil and welcoming and good.”
Brajson kao kul deka razume sve probleme koje nosi današnje doba, a i ono prošlo. Ljudi mogu biti iritantni (uvek i stalno i svuda), novac se nekako dogovori da iskoči iz novčanika i pobegne daleko, daleko (možda na neku svoju avanturu), mejlovi se gomilaju (nepročitanih na hiljade), rokovi na poslu, nabacivanje krivice od strane istih onih iritantnih ljudi, i sve u krug.
Šta kada te život tako pritisne? Bil kaže, idi u šetnju. Šetaj centrom grada, idi u park, nađi obližnju šumu ili planinu, ili kreni Apalačkom stazom (ako je problem toliki da ga samo ona može rešiti). Kažu da vreme leči, ali ja ću se ovde zauzeti i za pređene kilometre.
Sve je to komedija
Nema toga što ne može biti humor. Bilo da se radi o „useravanju do smrti“ usred susreta sa medvedom, ili činjenici da smo nekada stvarno tvrdoglave i nezahvalne budale. U svim Bilovim knjigama nalaze se momenti kojima se većina ljudi ne bi smejala. Ali Bil se smeje. Zbog toga je on mnogo srećniji čovek.
Ne shvataj život previše ozbiljno.
Iz istog serijala:
