2020-10-31T19:36:01Z - Pisanje

Pričam ti priču: 7 ključnih saveta za travel writing

Idealizovana slika života travel blogera obojena je slikovitim zalascima sunca, besplatnim odmorima i egzotičnim destinacijama. Naravno, svako ko se bavi pisanjem o putovanjima zna da je ovo veoma veoma daleko od istine. Za travel blogere, pisanje je posao, a putopisanje ume da bude jedan od težih oblika. Ovo su mojih 7 najvažnijih saveta koji će ti uštedeti vreme i pomoći u organizaciji putovanja i pisanja.

1. Razmisli o temi pre polaska

„E, putujem u Zanizibar, pisaću o tome.“

To nije tema teksta.

Putuješ u Zanizibar, pa šta, koliko još ljudi je bilo i ide, ali šta je posebno kod tvog puta? Da li imaš predrasude o mestu, šta misliš da ćeš zateći, da li će te nova država iznenaditi? Ova pitanja treba zapisati i o njima makar malo razmisliti pre polaska, kako bi već sa prvim utiscima imala ideje. Onda uvek možeš da počneš tekst sa - Nisam puno očekivala od Zanizibara, i baš zato me je uhvatio nespremnu. Ili, slušala sam dosta o ovoj državi, ali tuđa perspektiva i lični doživljaj nisu isto...

Uglavnom je dobro postaviti svoju ideju o mestu još pre nego što odeš na put, naročito ako radiš na društvenim mrežama gde je to samo par storija. To bude još bolje ako na kraju dođe do konflikta očekivanja i doživljaja. Takođe, pre svakog polaska, napravi spisak ideja, primera naslova, perspektiva, stvari koje želiš da istražiš na putu.

Ideš na mesta koja su poznata po raznovrsnoj kuhinji? Pokušaj da probaš što više domaćih jela. I slikaj sve, ali baš sve, jer nikad ne znaš kakva ideja može da se javi za tekst, a onda nemaš materijal za blog post.
Planiraš da obiđeš par zamkova? Dodaj još koji na listu i napravi lep round up.
Voliš da radiš walking tours? Daj sebi nekoliko sati u novom mestu, uzmi mapu i vidi šta sve možeš da obiđeš.

Znam da ovo malo ubija svu zabavu, ali biti putni bloger i biti putnik nije isto. Naš posao nije da uživamo, već više da predstavimo drugima načine na koje bi oni uživali ako posete neko mesto.

Pravljenje planova pre polaska (makar izlistaj 10 potencijalnih tema) uštedeće ti vreme i živce, a biće ti lakše da planiraš fotografije koje će ti trebati. Ja ovo naravno nikad ne uradim. Ne budi kao ja, budi bolja - putuj sa planom.

2. Ne vezuj se emotivno za svoje reči

Dok je pišeš i oblikuješ, priča je tvoje dete. Trenutka kada treba da je urediš i edituješ, više joj nisi ni tata ni mama. Editing i proofreading su mehaničke radnje koje zahtevaju potpuno druge veštine od kreativnog procesa. Dok pisanje može da teče, za editing je potrebno oko sokolovo, postoje pravila, logika, red. U procesu revidiranja, ti si sam svoj kritičar, što je izuzetno teško ako kritikuješ svoje dete.

Kada edituješ, to je komšijino dete (ili prosto tuđe). Odjednom više nisi slep da ono ima ružnu frizuru i ti ga ne bi tako obukao i baš je problem što ne zna da veže pertle. Zabeleži to, i onda probaj da ga podučiš, ošišaš i presvučeš (naravno, ne bukvalno jer rodielji baš ne vole kad se drugi prave pametni oko njihove dece).

Evo još jednog pristupa koji možeš da upotrebiš.

Na jednoj od četiri godine fakulteta (posle prve sam prestala da pratim šta se dešava) pisanje nam je predavala Chris, Amerikanka koja je godinama radila kao novinar. Nikada nisam više pisala nego za njene kurseve i jedna od prvih stvari koje smo radili jeste pojam clutter-a, odnosno đubre, višak, nepotrebno, sve ono što je teret jednog teksta. Više puta smo radili vežbu pisanja 400 reči, na kraju koje smo morali da prepravimo tekst na 200 reči. Ovo je situacija koja se često dešava u stvarnom svetu, ako radiš kao pisac. Zaneseš se, raspišeš, svaka rečenica je personifikacija tvoje najblistavije genijalnosti, a onda pogledaš word count i shvatiš da pola moraš da isečeš.

Počinješ da uklanjaš višak.

Može tu da se nalazi najbolja rečenica koju si ikada napisala, ali ako joj nije tu mesto, mora da ide.

Sličan (mada ne toliko ekstreman) pristup ima Stiven King, koji u svojoj autobiografiji "O pisanju" govori da kada misli da je tekst završen, on se vrati i ukloni/promeni još 10%. Tako je siguran da je u knjizi ostalo baš samo ono što joj je neophodno.

3. Piši kao što govoriš

Za ispit iz Psihologije učimo iz knjige koju je napisao profesor. Taj profesor naravno nema za cilj da ja naučim bilo šta, već da pokaže svoju nadmoć time što će koristiti latinske izraze i anglicizme i duboku filozofiju i parafrazirati Sokrata, ili koga već.

Mora da je znao da ja prosto uživam da prevodim „srpski“ na srpski. Čoveče, ne analiziram poeziju, ne treba mi „šta je pisac hteo da kaže“ momenat. Ipak, neki ljudi imaju potrebu da svoje poznavanje teme iskažu time što će svoj ego i veličinu utkati u sam izbor reči kojim pišu.

Zajebi to.

Pišeš blog koji čitaju ljudi. Ako čitam o najlepšim krstarenjima Evrope nije poenta da mi treba rečnik kako bih razumela šta pišeš. Nisam deo mornarice, ne učim da vezujem čvorove, ne znam pecaroške fore i fazone, niti me interesuju. Stavi na papir ono što vidiš, kako ga vidiš i doživljavaš, i kako se osećaš na najjednostavniji mogući način. Napiši ga pitko.

Ne pokušavaj da impresioniraš ljude, budi im prijatelj.

4. Paint a picture

Znate ono, show, don’t tell?

Naravno da znate jer je svuda.

A zašto je svuda? Zato što radi!

Da li samo prenosiš informacije, ili pričaš priču? Da li želiš da mi prepričaš šta i kako, ili želiš da i ja budem tamo sa tobom? Da, u gradu od deset miliona ljudi je gužva, a kada pada kiša bude mokro. Hvala puno na informacijama, ne znam kako bih bez njih.

Ovde se možemo služiti hiperbolama, možemo koristiti metafore, ispričati priče, posuti ih humorom, sarkazmom, ironijom, magijom, emocijom, samo ne dosadom. Evo jednog primera iz teksta koji sam davno napisala o selidbi iz malog u veliki grad, i kako sam ih ja "uporedila".

Mali grad: ... gde kupovina krastavca na pijaci traje otprilike 42 minuta jer baba za tezgom mora da ti proveri čitavu porodičnu istoriju i vidi da li bi se možda udala za njenog unuka.

Veliki grad: ... gde kupovina krastavca traje otprilike 42 sekunde jer ljude zabole ko si i odakle si.

Primer je naravno preuveličan, ali sadrži dovoljno istine da će svako odmah znati o čemu pričam. Slika je naslikana.

5. Znakovi pored puta

Moji tekstovi su obično između 1.000 i 2.000 reči i hvala svakome ko izdrži da ih pročita. To nije lak poduhvat, i zato mi, kao pisci, moramo da pomognemo čitaocima. Svako malo, kao da ih vodiš neobeleženom šumskom stazom, ostavi im po neki znak, čisto da znaju šta ih čeka. Nikako ne želimo da lutaju bez svrhe.

Ako pišeš o roadtrip-u kroz Francusku, nagovesti koji je sledeći grad, pomeni krajnju destinaciju, daj im koordinate. Ako je poenta lični put a ne fizički, povremeno im reci šta je šira slika, koji je cilj tvog putovanja. Ovo je naročito korisno ako pišeš tekst u nekoliko delova, i želiš da ih povežeš. Mora postojati zajednička nit.

Evo poslednjeg paragrafa iz trećeg dela mog serijala o Vijetnamu. „Znam sve što treba uraditi i svakog dana ređaju se nove lekcije, ali još nisam našla snagu da donesem odluke i budem bolja osoba. Nema tih kilometara koji će učiniti da problemi nestanu. Moram prihvatiti sebe, a njima oprostiti, pa im čak i biti zahvalna što su od mene iskalili čelik. U potrazi za snagom, moram ići dalje (jasno određen emotivni cilj).

Sviće. Bukiram avionske karte za Hanoi.“ (sledeća stanica na putu)

I možda će baš tih nekoliko detalja podstaći ljude da pročitaju i sledeći tekst.

6. Zatvori krug

Još kada počinješ tekst razmišljaj gde će se završiti - koji je krajnji cilj, koja emocija, koji zaključak, pouka? (Ja nekada prvo napišem zaključak, i to je skroz ok)

Često se priča kako tekst vodi čitaoca od tačke A do tačke B do tačke C, ali to je samo njegova perspektiva. On mora da oseća da je krenuo na put sa tobom, na avanturu. Ono što pisac mora da uradi jeste da svoju publiku navede da misle kako idu do B, C, D, dok ih on u stvari uvek vodi nazad do tačke A, na sam početak. Najbolji pisci će raditi upravo to, gde će prva slika priče, ako ne i prva rečenica imati odjeka u poslednjoj. Takav kraj daje divan cikličan oblik tekstu i satisfakciju osećaja da je priča stvarno završena.

7. Priča je u detaljima

Dobar detalj može da oživi priču - dodaš malo peršuna ili mirođije, i napravio si jelo. Isto tako, kada čitaju, ljudima treba neki ukus, neka asocijacija.

Navedi ulicu i broj, boju zavesa ili kofera, filter kroz koji si video grad. Primer: Kada sam pisala o Vijetnamu govorila sam da smo živeli u stanu na Kaš Mang Tang-u u Distriktu 3. Da li ti misliš da iko zna šta je Kaš Mang Tang i gde se to nalazi. Ma ja ga sad ne bih našla na mapi Sajgona, ali te tri reči odmah daju signal da smo tamo negde, u nekoj Aziji, u nečemu što je nama strano, a opet je stvarno, jer vidi, eto ga ime ulice. Odjednom to nije mesto koje postoji u nečijoj glavi, to je fizička lokacija.

Možeš da napišeš 100 reči o sobi, o obliku nameštaja, nabrojiš stolove, police i slično, ali specifične slike poput „neraspakovanih kofera“ ili „zida koji se guli“ u par reči evociraju gomilu slika, osećanja, utisaka. Zato se isplati potrošiti malo više vremena u pronalaženju pravih reči jer to doprinosi ekonomičnosti teksta i daje čitaocu nešto da radi - popuni ostatak svojom maštom.

Tips:

Dijalog - dijalog ume da unese život u rečenice. Ako lik progovori, naročito ako ima nešto važno da kaže, to donosi veliku promenu u tekst, i može ponovo da privuče čitaoca ako mu je pažnja odlutala.
Dobar početak - svaki pisac ima svoj omiljeni početak. Neki počinju školski, sa par rečenica uvoda, široko i onda kao da zumiraju na užu temu i na poentu teksta. Puno njih počinje anegdotom i tako upeca ljude. Ja lično obožavam in medias res, ali retko koristim taj pristup kada pišem o putovanjima. Ispobaj više stvari i odluči se za nešto. Način na koji počinješ tekst može postati ono po čemu će te čitaoci prepoznati.
Čitaj što više - Ovde naravno mislim da čitaš dobre tekstove, kvalitet. Pronađi knjige putopisa, istraži nagrađivane pisce i blogove i vidi šta je to što oni rade. Ne mislim da ih kopiraš, već da dozvoliš tom kvalitetu da oblikuje tvoje misli. Najveći pisci su uvek bili i najveći ljubitelji književnosti.

Iz istog serijala: