O pisanju

“O Pisanju”: Saveti Stivena Kinga

Služiš se stranim jezikom i dobro bi se snašla u Londonu ili Njujorku, ali teško da bi nekome znala objasniti pravila građenja i upotrebe sadašnjeg perfekta. Zašto? Zato što te znanje jezika (sposobnost govora) ne kvalifikuje da podučavaš druge.

Isto tako, pisac poznat po svom zanatu, desetinama svetskih bestselera, sa pravom je nesiguran u svoju sposobnost da druge uči o pisanju. Ipak, svaki put kad se pojavi u javnosti, eto ih opet ta neizostavna pitanja „Čika Stivene, čika Stivene, a kako ja da postanem pisac i zaradim puno para kao i Vi?“ I Stiven više umoran od pitanja, odluči da pokuša i napiše knjigu o pisanju.

Zašto se nećka, zašto nije siguran u sebe?

Zato što pisci znaju da je pravila malo, a čak i ona se menjaju od čoveka do čoveka.

Kako bi izbegao zamke generalizacije zbog koje će se uvek naći neko da uperi prstom i rastrgne njegovu logiku, Stiven King (autor dela Vreća kostiju, Zelena milja, Salemovo, To, Mizeri, Buđenje, Bekstvo iz Šošenka) svoju knjigu O pisanju piše više kao autobiografiju nego priručnik. Mada ne čitam njegove priče jer me taj žanr ne privlači, itekako sam želela da saznam više o njemu i njegovom pristupu pisanju.

Pred vama su (moji omiljeni) Stivijevi saveti.

Knjigu u šake

Već sam pisala o dobrobitima čitanja, ali ako niste hteli mene da slušate, evo i Stiven vam isto poručuje.

On veruje da su TV i kompjuter pogubni za kreativnost jer je njihova svrha da nam napune glavu svime, samo ne dobrim idejama. Prevelika izloženost stranih uticaja često uguši piščev glas. Zato su mnogi pisci poznati po svojim bekstvima, šupama, pisanjima na selu, na tavanu, u prirodi.

Knjiga je piscu najbolji učitelj.

„Ako želite da pišete, potrebno je da radite dve stvari mnogo više nego druge: da mnogo čitate i da mnogo pišete.“

Oslobodi se straha

„Ubeđen sam da je strah u pozadini najvećeg dela lošeg pisanja.“

Kada pišemo, nezavisno od teme, mi pokazujemo deo sebe. Maske spadaju, i ranjivi smo kao nikada ranije. Svesno se otvaramo za kritiku onih najbližih i potpunih stranaca i teško je.

Kada sam pisala prvi iskustveni tekst o odlasku u Vijetnam, najteže mi je bilo šta će misliti svi oni koji me poznaju i kako će me osuđivati, jer eto je istina, crno na belo. A to je bio blog post. Šta je sa knjigom koja je dostupna milionima ljudi?

King veruje da taj strah sprečava mnoge da počnu, a čak i kada završe, da svoja dela ostave u fioci radnog stola, ili čak bace u đubre. Malo straha je dobro, drži nas na oprezu, tera da se potrudimo, ali ne sme da parališe.

Hrabrost za stvaranje je na prvom mestu.

(Pred) početak je najteži

„Najstrašniji trenutak jeste onaj koji prethodi početku. Posle njega može biti samo bolje.“

Pisac ovde govori o onom momentu kada se odlučiš da počneš.

Kada se nakaniš da sedneš.

Kada pređeš preko svih 700 glupih izgovora i rešiš POČINJEM SADA. Tekst o jačanju samopouzdanja možeš pročitati ovde, i znaj da je sve posle toga lakši deo posla (ne baš, ali znamo šta je hteo da kaže).

Stavi sto u ćošak

Pisci sanjaju idealni radni prostor. Onaj u koji uđeš i knjiga se sama piše, a nisi još ni prišao tastaturi. Neko želi beli sto sa svežim cvećem i prirodnim svetlom, drugi prave jazbinu sa džinovskim stolom od hrastovog ili trešnjinog drveta i kožnom foteljom, neko želi MacBook, neko old school pisaću mašinu, i sve tako sanjamo taj radni prostor koji retko kad stignemo da ostvarimo, a sve vreme zaboravljamo najvažniju stvar – gde staviti taj sto!

„Stavite radni sto u ćošak. Kad god sednete da pišete, podsetite sebe zašto nije na sredini prostorije. Život nije sistem za podršku umetnosti. Situacija je obrnuta.“

Uzmimo u obzir da je većina velikih prvih romana (čiji pisci još nisu postali veliki) nastala po tavanima, podrumima, vešernicama, udžericama, jer kada je ideja tu prostor ne može da te spreči. Život ti daje temu i ideju, umetnost je tu da je podrži.

Zatvori, pa otvori vrata

Stiven piše tako što prvu ruku, odnosno prvi draft knjige piše sam sa sobom (zatvorena vrata). Kada dođe red na drugu ruku, gde pravi sve manje i veće izmene, onda radi „sa otvorenim vratima“ odnosno otvori se ka sugestijama, komentarima, i savetima prijatelja i supruge.

On upozorava baš na ono gde ja grešim. Kaže da se ne smemo zaneti idejama o sopstvenoj genijalnosti i trčati kod partnera kako bi video našu brilijantnu foru ili dramatičnu odluku (ja čim napišem nešto genijalno zovem Nemanju da mu pročitam kako sam pametna hahahahah).

Ovo savetuje jer veruje da samo pisac vidi potpunu priču i da u prvoj ruci nema mesta za tuđe uticaje

Prvo iznesi na papir sve što nosiš u sebi, a onda upotrebi sve što možeš da to popraviš. I tako sve do desete ruke, ako treba.

Nigde bez kutije za alat

Ima pisaca koji veruju da mogu i bez poznavanja jezika, jer „čemu služe lektori“.

Stiven King nije jedan od tih pisaca, a znanje potrebno za pisanje zove kutijom za alat. U njoj nosimo rečnik, gramatiku jezika na kom pišemo, razumevanje pravopisa, dijaloga i još nekih sitnica.

Na tebi kao piscu je da uradiš najbolje što možeš što se tiče priče, ali ne može ni pisac biti nepismen, mislim u Srbiji može, ali nemoj biti taj pisac. Greške će se uvek potkrasti, i to je sasvim u redu, ali ne treba ih namerno ostavljati za sobom.

*ovde ću izuzeti pisanje za blog i društvene mreže. Naravno da i tu treba znanja, i svi se trudimo da budemo što bolji, ali neću vaditi Prčićev transkripcioni rečnik geografskih pojmova za blog post. Stvarno me nije briga. A kad smo već tu, nemojte biti ljudi koji idu po društvenim mrežama i love tuđe greške. Ti ljudi su govnari. Ako već želite, lovite ih po štampi jer oni su u stvari plaćeni za taj posao, ja za ovaj nisam.

Nađi jednog idealnog čitaoca

Ova osoba je važna u svakom poslu. Svet je pun idealnih čitalaca, slušalaca, kritičara, kupaca, na nama je samo da ih nađemo. Jednom kad u tome uspemo, stvaramo za njih.

To je osoba sa kvalitetima tvoje ciljne publike kojoj će se dopasti motivacija lika, dobre fore, iznenadni twist, i cela priča. Najbolje je da u svom okruženju nađemo nekoga nalik tom čitaocu kome možemo uručiti svoj tekst i željno iščekivati povratnu informaciju.

Nekada će to biti partner, komšija, majka, prijatelj, nastavnica engleskog iz srednje škole, baba iz komšiluka, nije bitno. Bitan je feedback. Imati tu osobu u vidu tokom pisanja pomaže nam u fokusiranju, jer iako pišemo za sebe (jer nas to ispunjava i usrećuje), priču pišemo za čitaoce.

Ostavi da naraste

Nakon dva meseca svakodnevnog rada, otkucali smo i poslednju stranu prve ruke romana. Šta sad?

Stiven kaže da zatvorimo laptop, ili spakujemo sve papire u jednu fioku i nju zatvorimo.

Kao baba kad pravi kiflice, pa umesi testo i ostavi pored peći ili naloženog šporeta (da naraste), a mi proklinjemo i babu i testo koje je tako glupo napravljeno da mora da narasta kad se nama jedu kiflice! Ili kada izvadi štrudlu s makom iz rerne, pa je pokrije krpom (da odstoji). Živote, ima li šta gore?!

U svakom slučaju, tako i sa pričom – treba joj vremena da odleži. Nakon par dana ili nedelja, uključimo ponovo laptop, otvorimo fioku, i krenemo redom. Reči su nam odjednom nove i nepoznate, a greške koje ranije nisu postojale za naše oči, skakuću po papiru. Onda krećemo u ispravku.

10% manje

Evo je i druga ruka, i treća, i sedma i sve je sređeno i cakum pakum i na vrhu smo sveta, priča je strava. Onda se lepo vratimo na nju ponovo i vidimo kako da iz nje izbacimo još 10% reči.

Znam, znam, ovo zvuči zastrašujuće, ali ne odnosi se na prvu ruku dela (ja od prve do poslednje izbacim ili promenim gotovo polovinu). Ovo se odnosi na ono kada mislimo da smo prešli završnu crtu i već počinjemo da slavimo, a na razglasu čujemo glas „molimo vas, imate još 2 kilometra“.

Istina je da se uvek može oduzeti još nešto. To što se može oduzeti su uglavnom oni loši delovi ili dobri delovi koji ne služe priči. Koliko god mi pokušavali da budemo objektivni, mi pisanjem udovoljavamo sebi, a ne smemo. Priča je na prvom mestu.

“Perfection is achieved, not when there is nothing more to add, but when there is nothing left to take away.” Antoine de Saint-Exupéry

Ovo će da boli

Želimo svi da postanemo pisci i napišemo taj jedan roman (za tri dana ako može) i da se prodaje narednih 50 godina da živimo srećni do kraja života. Jeeeeej. Ali pisci moraju biti svesni jedne stvari – odbijanja će uvek biti brutalna! Načina za nošenje sa neuspehom je mnogo, ali znaj da će tvoja omiljena dela, tvoju dečicu, uzeti i izšutirati (ovo je posebno tačno na početku kada nemaš ime). Ali i kada uspeš, dostigneš neke visine, nikada, ali NIKADA! se neće svakome svideti ono što pišeš.

To prihvatimo i idemo dalje.

Završi delo za tri meseca

“Amateurs sit and wait for inspiration, the rest of us just get up and go to work.”

Ovo je možda moguće za gospodina Kinga, ali teško inače. Ima pisaca koji su poznati po „štancanju“ novih naslova ali i onih koji su jedan roman pisali 20 godina. Svako od nas bira kakav će pisac biti.

King smatra da se posle tri meseca često gubi interesovanje, priča se muti, mešaju konci i pisanje postaje napor a ne uživanje. Ipak naglašava da je to samo kako on funkcioniše.

Svi izgledamo isto dok grlimo WC šolju

Ovo možda zvuči previše bljak, ali to je i poenta. Stiven King je želeo da nam se zgadi, a želim i ja.

Stiven je rano postao, ali kasno shvatio da je alkoholičar. Shvatio je to kada je video da popije gajbu piva za jedno veče. Shvatio je kada je kanta bila prepuna konzervi nakon samo dva dana, a on ih jedini pije. Shvatio je kada je porodica organizovala intervenciju, a žena dala ultimatum.

Godinama nakon poslednje kapi alkohola, napisao je „Uverenje da stvaralačka snaga izvire iz supstanci koje utiču na um, jedan je od velikih intelektualnih mitova današnjice.“

King nije bio samo alkoholičar, bio je i narkoman. Zavisnost je pravdao potrebom za kreativnošću. Polovinu knjiga napisao je toliko van sebe da je kasnije izjavio kako žali što se u stvari ni ne seća procesa stvaranja pojedinih likova i scena.

Ali morao je, zar ne?

Odakle će kreativnost doći, odakle snaga i fokus da se radi kroz noć, da se uvek piše nešto novo, i da još bude zanimljivo?

Odgovor je možda iz nas, iz Univerzuma, iz ljudi koji nas inspirišu, ali sigurno ne iz substanci.

„Kreativni ljudi verovatno se suočavaju s većim rizikom od akoholizma i zavisnosti od onih na drugim poslovima – pa šta? Svi izgledamo manje-više isto dok povraćamo u slivnik.“

 

Da li ste čitali Stivena Kinga? Podelite svoje utiske 🙂

 

Podeli svoje mišljenje

%d bloggers like this: