Jednom prilikom, na Instagramu se povela debata o domaćim palačinkama. U stvari, palačinke nisu bile za debatovanje (svi smo za), već se nismo složili oko fila. Jedno glasanje je pokazalo da je nutela favorit u odnosu na domaći džem, sa čim se ni ja, ni muž nismo složili. Ipak, kako ja nisam osoba koja će drugima da objašnjava zašto nisu u pravu, odlučila sam samo da ostavim ovu priču tu, a ljudi kako hoće...

Baba je dva dana hodala kroz trnjinu i žbunje kako bi nabrala šipak. Vratila bi se sa punom pletenom korpom, izgrebanih starih šaka, pocepane suknje, krvavog lica (naša baba kad ide u berbu obavezno padne u neki šanac). Tri dana je gulila bobice na livadi pred letnjom kujnom, i provlačila ih kroz razne naprave kako bi odvojila semenke i bolno pripremila šipak za kuvanje. U kazanu koji joj je od svekrve ostao, krpljen ponovo i ponovo, kuvala je džem, sa dosta vode i malo šećera, ložeći ga ostacima one stare šljive što je nekada rađala pred kućom. I mešala je modru smesu, satima, nad parom, pred plamenom, dok više nije mogla ni da stoji, ni da varjaču drži. Oprala je tegle koje je skupljala cele godine i u kadicama vruće vode odlepljivala sa njih nalepnice. Ribala ih je i glancala i parila, za gusti, lepljivi, slatki džem tamno crvene boje. Pripremila ga je, konačno, sa mukom koja raste zajedno sa njenim godinama, za tebe. A ti hoćeš nutelu, sve ti jebem.

Ja sam Ana Markov i ja pričam priče.

Možda ti se ovako, na prvu, čini da ništa ovo nema smisla i da nakon 2 minuta na mojoj About strani nisi pročitala ništa "about me", ali ako se zadržiš još malo, shvatićeš poentu.

Sad bi trebalo da izlistam sve škole koje sam završila, diplome koje skupljaju prašinu i poslove zbog kojih bih plakala noću pre nego što sam dala otkaze, i naslove svih tekstova u školskim novinama i klijente za koje sam pisala kao copywriter i sajtove na kojima sam uređivala akademske tekstove (na engleskom, molim lepo), i ukratko o knjizi koju pišem, i da mi se jež zove Jeff, i gde živim, koje mi je omiljeno povrće i kako sam ja ovde zbog tebe - da ti pomognem, da te edukujem, posavetujem, osposobim da i ti možeš da pišeš priče o džemu i nuteli.

Ali to nije razlog zašto ja pišem. Ja pišem jer verujem da priča ima snagu da malim stvarima da veliku vrednost.

Šipak, kada pored njega prođeš putem, je samo crvena bobica. Šipak, kada ga nabere i skuva baba je slatkoća, nostalgija, selo, smeh, uspomena, seta. Kako bi postigla takav efekat (a efekat uvek treba da bude neka emocija), priča koristi prave reči, metafore, hiperbole, gađa u centar, obraća se tebi, ali uvek polazi iz dubine pisca. Jer iako pisac piše priču, ona nije potpuna dok ne pogodi čitaoca. Dok se neko ne naljuti jer sam napisala "sve ti jebem" (što mislim da je očigledno psovka u onom, slatkom, babinom maniru, gde kad te psuje voli te još više). Ili se ne razneži na zamisao izgrebanih starih šaka kakve je i njegova baba imala. A možda i oseti gust džem pod nepcima, sećajući se detinjstva. To je poenta priče.

I to je ono što ja radim, i ko sam.

Ja pričam priče kada putujem (prvi serijal koji sam objavila bio je o odlasku u Vijetnam), ali objašnjavam i kako pisati takve tekstove.

I ja se mučim sa motivacijom i stvaranjem navike, pa večito iznalazim načine da ih pobedim.

Kako bih pisala bolje, dublje, svrsishodnije, čitam svuda i uvek, najviše o pisanju, a naravno i drugima preporučujem da uzmu knjigu u šake.

Vidim vrednost priče, čak i kada ona nije ispričana samo rečima (već i slikom i muzikom i gestovima). A nekad i sama pričam estetske, vizuelne priče, kroz organizaciju i dekoraciju proslava.

Ovaj sajt je o tome, ali primarno - kako jedan storyteller pokušava da pronađe priču u svemu oko sebe, i zašto tako nešto može doneti vrednost i tvom životu. Pored naravno, pisanja, pisanja i pisanja. I možda nisam olakšala ljudima sa tekstovima punim lista, krutih, čisto informativnih rečenica i brzim dolaženjem do poente, ali to je zato što mislim da dobar tekst ostavlja na čitaocu da zaključi svoje lekcije i izvuče ono što smatra korisnim.

Pa ako ste za izazov, dobrodošli.

Hugs,
Ana