Rođena je u zemlji staroj hiljadu godina, na dalekom severu, gde su sve žene pre nje radile u poljima, radile po kući, radile i u snu. Ovde, muževi su kupovali svoje žene. One su bile snažne, ponosne, oslonac ove zajednice.
by Ana Markov
Posle 25 godina žurbe, navijanja 6 alarma svakog jutra i večitog kašnjenja, bilo mi je teško da se naviknem na usporeni život Vijetnama. Izvan naše sobe, život je tekao kao i svuda, ali unutar ta četiri oguljena zida, svaki dan trajao je kao nedelja.
by Ana Markov
U januaru 2016. pronašla sam svoju svrhu. Rešila sam da se bavim pisanjem, štagod to podrazumevalo u današnjem svetu. Bogu hvala, svrha mog dečka i dalje je bila da, za razliku od mene, ima pravi posao koji se plaća, te je mogao da izdržava mene, umetnicu i wannabe blogerku.
by Ana Markov
Put je udoban, miran, čak i lep. Kroz prozore vidimo zelenilo kog nikada nije bilo u Ho Ši Minu, i odmah znam da je Hanoj više po našoj meri. Stižemo do hostela u istorijskom delu grada, a u vazduhu, pored vlažnosti, oseća se i mir.
by Ana Markov
Nekada pomislim da smo svi genetski programirani da mislimo da je tuđe uvek lepše, bolje i slađe. Ne prođe dan da ne čujem nekog prijatelja ili poznanika da planira da napusti zemlju. Ja im uvek pružim podršku, jer život je igra - pokušaš, pogrešiš, naučiš, pa nanovo.
by Ana Markov
