U kući više nisam smela ni da kažem kako mi je dosadno. Odmah bi mi dali dugme i konac da kroz njega provučem - da se igram hahahah. Zato sam počela da ubijam dosadu preturajući po policama i vitrinama prvo svoje, a onda i dnevne, i na kraju babine sobe. U prvoj fioci do prozora, uvek bih se glupo obradovala plehanoj, šarenoj kutiji kolača.
by Ana Markov
Kada sam u osnovnoj školi kročila na svoj herojski put pisca, dobro zarezanom štedlerovom olovkom, pisanje je bilo nešto što se radi po principu talenta. U odeljenju se tačno znalo ko čita domaće zadatke i ko na pismenom iz srpskog dobija petice (ja, i još neki). I to je bio kraj priče.
by Ana Markov
Bukvalno svake nedelje dobijam pitanja na temu originalnosti / kreativnosti i da li postoji nešto što još nije rečeno. Maltene svaka tema koje se mi dohvatimo, obrađena je. Zato iskreno mislim da se originalnost ne može nikada više naći u temi. Originalnost mora da postoji u načinu na koji obrađujemo temu.
by Ana Markov
Pitaju me ljudi zašto nikada nisam pisala o Kosmaju. Dolaze i odlaze travel blogeri i pišu gotovo preslikane tekstove o tome kako treba obići spomenik i vidikovac i manastir. Znaju sve prečnike, visine, istorije naziva i udaljenosti u kilometrima i minutima. Ja ih ne znam. Niko ko je sa Kosmaja neće ti reći prečnik poznatog spomenika, ili ime arhitekte. Oni žive tu planinu.
by Ana Markov
U drugoj godini srednje, na zamenu srpskog nam je došla profesorka koja mi je držala zamenu godinama ranije u osnovnoj školi. Kao malu vežbu upoznavanja odeljenja, zadala nam je da ustanemo i opišemo sebe u 3 reči. Kada je na mene došao red, rekla sam "lepa, pametna i duhovita, ali mislim da je skromnost ipak moja najveća vrlina". Niko se nije iznenadio.
by Ana Markov
Krenula sam u osnovnu školu a mama i tata su imali naviku da ujutru popiju domaću kafu. Kako sam ja rasla, a oni postajali sve svesniji da ako me već hrane i oblače mogu i da me iskorišćavaju kao jeftinu radnu snagu, <b>odluče da je vreme da naučim važnu životnu veštinu - kuvanje kafe.
by Ana Markov
Kad smo bili mali, majka je svakog vikenda za doručak pravila picu. Jeli smo u krevetu, dok su na Pink-u puštali četiri epizode Prijatelja sa onim nesnosnim, dvadesetominutnim blokovima reklama. Ali bila su to lepa jutra - i ovo stvarno ima veze sa pisanjem.
by Ana Markov
U prvoj godini srednje, imali smo test iz biologije za koji se nisam spremila. Hoću reći, profesorka je bila nefer i strašno stroga i užasna. Kada sam rekla ocu i zamolila ga da mi opravda taj dan kako ne bih morala u školu rekao je "sad ćeš lepo da se spremiš i da odeš u školu i da dobiješ keca.
by Ana Markov
Kako uopšte priča postaje priča? Da li je živa i kada je samo ideja, ili se rodi sa rečima na papiru, ekranu laptopa, uflekanoj klubskoj salveti? Ili joj samo publika daje vrednost. Koliko ljudi treba da vidi drvo koje pada u šumi, da bi priča stvarno postojala?
by Ana Markov
I Snežana zagrize jabuku, pade u san, patuljci napravili sanduk i neizvesnost na maksimumu. Gledamo bajku, i kao mali (i naivni) mislimo kako će princeza možda umreti. Srećom, u priču stiže princ (mučenik ni ime nema), sa sve belim konjem i ljubi uspavanu devojku. Ona se budi, suze tuge postaju radosnice i živeli su srećno do kraja života. Samo što nisu.
by Ana Markov
