Gaja je bio najstroži, najpedantniji i najiskreniji nastavnik kog sam imala. U osnovnoj školi u Mladenovcu, predavao nam je matematiku.

by Ana Markov

Platiš električarima 70 evra dnevnicu da dođu i pomere utičnice i kabl za luster, i električar kaže "ma šta će ti i tu utičnica, već imaš tri na tom zidu, pusti to kao da ćeš toliko da pališ stvari, to se posle ni ne koristi." Ti onda hoćeš luster u dijagonalu, on ćuti, ali mu na licu čitaš kako se ne slaže sa tim, to je cimanje, a već imaš dovoljno svetla.

by Ana Markov

Bila sam previše mala kad sam prvi put čula engleski izraz "to walk a mile in someone else's shoes". Kod nas bi to značilo otprilike "stavi se na tuđe mesto". I ništa mi nije bilo jasno. Da hodam u tuđim cipelama? To je odvratno! Njihove noge su bile tu, plus, šta ako mi se cipele ne sviđaju, ili ako su mi velike?

by Ana Markov

Danas stanujem u zrnu plodonosne tuge,...

by Ana Markov

Krenula sam u osnovnu školu a mama i tata su imali naviku da ujutru popiju domaću kafu. Kako sam ja rasla, a oni postajali sve svesniji da ako me već hrane i oblače mogu i da me iskorišćavaju kao jeftinu radnu snagu, <b>odluče da je vreme da naučim važnu životnu veštinu - kuvanje kafe.

by Ana Markov

Prvi put smo se selili 2017. godine, iz malog, mračnog stana u Zemunu. Ne računam odlazak od kuće - to je bio odlazak koji se nije mogao nazvati selidba. U stanu u kom sam se rodila, i dalje stoji moj krevet i posteri Orlando Bluma iznad kreveta. U ormaru moje stvari. Na polici moji suveniri. I takvi odlasci od kuće imaju svoju priču, ali drugačije je kad ptić odlazi iz gnezda, i kada kao odrasla ptica stalno mora da svije nova.

by Ana Markov

Znam da je danas popularno ići na kurs za sve. Ja prva hoću edukaciju o vođenju finansija (kod Karoline Herburt), kurs o aranžiranju cveća (kod Floradele) i možda neku radionicu origamija (sa Tagai). Najbolje je što je sada sve to dostupno, naročito za "stručne" stvari. Ipak, dosta toga, čak i kada govorimo o finansijama, a kamoli o pisanju, može da se uradi za džabe.

by Ana Markov

Za ljude koji nisu ni počeli da pišu, pisanje je najveća od svih noćnih mora. Oni ne mogu da zamisle kako će od prazne doći do popunjene strane. Nisu ni svesni da ih tek kada nekako napišu nešto, golgota čeka - zove se revidiranje.

by Ana Markov

U kući više nisam smela ni da kažem kako mi je dosadno. Odmah bi mi dali dugme i konac da kroz njega provučem - da se igram hahahah. Zato sam počela da ubijam dosadu preturajući po policama i vitrinama prvo svoje, a onda i dnevne, i na kraju babine sobe. U prvoj fioci do prozora, uvek bih se glupo obradovala plehanoj, šarenoj kutiji kolača.

by Ana Markov

Kada sam u osnovnoj školi kročila na svoj herojski put pisca, dobro zarezanom štedlerovom olovkom, pisanje je bilo nešto što se radi po principu talenta. U odeljenju se tačno znalo ko čita domaće zadatke i ko na pismenom iz srpskog dobija petice (ja, i još neki). I to je bio kraj priče.

by Ana Markov