fbpx
Priče iz života,  Putovanja

Zašto slati razglednice

Nemanja i ja se nekad osećamo kao da imamo 75 a ne 25 godina, barem po standardima našeg modernog društva. Dok on veze, ja čitam uz svetlost sveće i zamišljam sebe u nekom prošlom vremenu gde su stvari rađene sporije, sa više razmišljanja i pažnje. Iako nikada u životu nisam primila ručno napisano pismo, nedostaje mi ono vreme kada je tako nešto bila svakodnevica. Pa, pošto sam ja putnik i pisac, razglednice vidim kao savršenu kombinaciju fotografije i reči. Uvek sam verovala u tu magiju i radost koju osetiš kada te se neko, odnekud iz daleka, seti. Kako bismo oživeli gotovo izumrlu tradiciju, pre nekoliko godina Nemanja i ja počeli smo da šaljemo razglednice, a evo i zašto!

1. Biranje razglednice

Verujem da je kupovanje poklona jedna od najvećih radosti u životu. Naći savršen poklon za osobu koja ti je draga i videti iznenađenje i  radost na licu, čista je sreća. Ipak, kada pristupam kupovini iz ugla osobe koja putuje i samim tim oseća potrebu da svakome donese po suvenir, tu nastaje problem. Rešenje problema su baš razglednice. Od pejzaža, do urbanih scena glavnih gradova, do najpoznatijih građevina, razglednice same po sebi nude raznolikost koju nema nijedan drugi artikal u prodavnici suvenira. Nekada smo trošili gomile novca na poklone koji se brzo polome ili zaborave, dok nismo shvatili da i najjeftnija stvar može postati najposebnija.

2. Pisanje razglednice

Nekada davno, u svetu gotovo zaboravljenom, ljudi su koristili razglednice kako bi slali poruke izdaleka. Danas, poruke šaljemo u trenu i uvek smo povezani sa ljudima. To, pak, ne znači da razglednice treba da izumru, već da im samo treba naći novu svrhu.

Kao pisac, ja sam ovo shvatila (pre)ozbiljno. Sastavljam po tri verzije teksta, uređujem, prepravljam i personalizujem. Uglavnom pišem šale, i uglavnom babama i dedama, najčešće o tome kako umiremo od gladi i ne planiramo nikada da se vratimo kući. Ali, bez obzira šta napišem, razglednica će im uvek izmamiti osmeh. Nije poruka ta koja ih čini srećnim, već činjenica da gde god bili, i dalje mislimo na njih.

3. Odlazak u poštu

Kada putujemo, želim da verujem da smo svi u potrazi za novim, autentičnim iskustvima. Iskusiti slanje razglednica u glavnoj pošti grada, posebno u novoj zemlji je pravi način da istražiš novu kulturu. Ne samo da su zgrade pošte nekada prelepe, istorijske građevine, važnije je to da one u sebi sadrže tradiciju. Kakva god bila zgrada, dovoljno je samo pomisliti na sve ljude koji su se tu našli pre vas, sa svojim porukama, emocijama na parčetu papira, i toplim željama za nekoga daleko. Ova aura je zajednička poštama i železničkim stanicama. Bilo kako bilo, izboriti se sa jezikom koji ne poznaješ, pokušavajući da objasniš da Srbija nije ni Siriija ni Siberija samo je po sebi izazov. Kada na kraju izađeš iz pošte, razglednice poslate, osećaš se kao pobednik.

4. Daj poštaru priliku da donese malo radosti u kuću

Poštar je pred vratima naglašavajući kako su „deca pisala iz..“. Tog jednog dana, kada poštar nosi razglednicu jedom domu, on ne nosi samo uobičajene probleme, račune, već i radost. Istina je da nekad ta radost stigne sporije iz Vijetnama nego mi koji smo je poslali, ali to nije poenta ove priče. Važna je razglednica.

To parče kartona prešlo je ogromne razdaljine, prošlo kroz mnoge ruke, sve vreme noseći u sebi nešto suštinski dobro – pozdrav za porodicu i prijatelje. Kada prime razglednicu, oni ne postaju samo deo našeg putovanja, već i prime ljubav sa kojom je slika izabrana i poruka napisana. Vreme koje uložiš u razglednicu je ono što je čini posebnom. I to je njihova svrha. Zato, sledeći put kad otputujete negde, odvojte vreme i pošaljite razglednicu voljenim osobama.

5. Uspomena

Koliko god para potrošila na najboji džemper, majicu, šolju ili magnet za frižider, i donela ih kući, uvek uspeju da se zagube. To nije zato što me mama i tata ne vole (nadam se), već su ove stvari samo stvari i ništa više. Magneti padnu i polome se, majice su užasno turističke, a čašice (koje ja uvek kupim za rakiju) skupljaju prašinu u nekom kredencu. Ipak, kad god sedim u dnevnoj sobi mojih roditelja, vidim ih. Vidim istorijski centar Varšave, slike safarija u Africi, i tradicionalne scene iz Vijetnama. Koliko god razglednice bile samo potrošno parče papira, lepe želje i trud koji su utkani u njih, čini mi se, traju večno.

Da li i vi pišete razglednice?

Podeli svoje mišljenje

%d bloggers like this: