fbpx
Putovanja

Zašto sam pauzirala svoj život i otišla u Vijetnam

Svaku godinu počinjemo januarom, koji ja volim da zovem ’mesec evaluacije’. U januaru prošle godine pronašla sam svoju svrhu. Rešila sam da se bavim pisanjem, štagod to podrazumevalo u današnjem svetu. Bogu hvala, svrha mog dečka i dalje je bila da, za razliku od mene, ima pravi posao koji se plaća, te je mogao da izdržava mene, umetnicu i wannabe blogerku. Pola godine kasnije, jul mesec, Nemanja je dao otkaz, ja nisam ni imala posao koji je trebalo otkačiti, kola prodata, koferi spakovani, mi na aerodromu, u rukama karte u jednom pravcu za Jugoistočnu Aziju. Sve ono što se dogodilo između je odgovor na pitanje zašto sam pauzirala svoj život i otišla u Vijetnam.

Kako smo doneli odluku?

Da ste me tada pitali ovo pitanje, rekla bih vam da odluku nisam donela, već da sam na nju bila prisiljena. Odlazak u Vijetnam nije bila potraga za nečim, već bekstvo, koliko god ja sebe lagala da nije tako. Odmah u februaru prošle godine, kako sam donela odluku da želim da pišem, postalo je očigledno da donošenje odluke ne znači da će se sve kockice odjednom uklopiti. Naći dobro plaćene poslove za pisce na engleskom, za Srpkinju, koja živi u Srbiji i nema ’pravog’ iskustva teško je i razočaravajuće do tačke pucanja. Kad se na poslovne neuspehe doda i srpski pritisak dvadesetpete godine, bez svadbe, trudnoće, ili kupovine odvratnog, malog stana, na kredit koji će najverovatnije moja deca isplaćivati kroz 60 godina,  rezultat je pritisak pod kojim se puca, depresija, prejedanje, i jedan mali, bucmasti, nezaposleni pisac – ja!

Već u martu, i Nemanja i ja našli smo se u problemima. Unutrašnji nemir, uvek signal da nešto dublje nije u redu, počeo nas je mučiti svakodnevno. Čak i Nemanja, najsmirenija, opuštenija osoba koju poznajem, postao je iziritiran, osetljiv, nervozan. A po običaju, ništa nam nije išlo pod ruku. U Srbiji, kao deci su nam obećavali da ako učimo puno puno, radimo domaći čim dođemo kući, budemo odlični, upišemo fakultet (po njihovoj želji), diplomiramo u roku i eventualno završimo Master studije, odmah ćemo naći odlične poslove, u struci, u državnoj firmi, te ćemo konačno, moći da živimo srećno do kraja naših magičnih života. Nažalost, za razliku od mnogih roditelja, i apsolutno svih baba i deda, mi ne živimo u ružičastom svetu u kom je Tito i dalje na vlasti, a budućnost je vedro komunistička i predvidljiva.

Danas nam ništa nije garantovano. Sa diplomom mastera si prekvalifikovan. Sa prosekom preko 9 i poznavanjem dva strana jezika možeš se zaposliti na par meseci neplaćenog rada, ili ako imaš sreće, na kiosku za srpski minimalac. Nažalost, videla sam ovo i previše puta. Prijatelji koji biraju ono što drugi misle da je najbolje za njih i njihov život, prihvatanje posla jer je bilo kakav posao bolji od nikakvog posla. Kao i mnogi, u aprilu prošle godine, počela sam da pucam pod pritiskom. Možda je bilo kakav posao stvarno bolji nego ništa? Možda mi stvarno nije suđeno da budem uspešna, ili srećna? Mogu da budem pisac u slobodno vreme, je l da? Ma dovoljno je da pišem dnevnik, zar ne?

U maju sam životarila između dve vatre. Sa jedne strane, čujem oglas pekare sa ćoška kako me doziva „Potrebnaa Radnicaaa!“, a sa druge, naše porodice sa „Kakav je to ručak bez mesa!“ Svaki slobodan trenutak provodimo u kolima, od Beograda do Kosmaja, do Mladenovca, iz posete jednim, drugim, pa trećim, i nikada nije dovoljno, uvek žurimo, nikad ne svraćamo. Ovde važi pravilo, ako te porodica ne vidi da radiš, to znači da ti ne radiš ništa. Tako da, evo ga savet za sve vas, uvek, ali uvek kad vidite člana porodice, prijatelja ili komšiju, naglasite i prenaglasite kako ste umorni, satrveni, nedovoljno plaćeni, a i šef vas verovatno mrzi. Ako vas sažaljevaju, bar će vas ostaviti na miru.

Malo je reći da mi je dosadilo osuđivanje tetki i ujaka koje je nažalost nemoguće izbeći prelaženjem ulice i gledanjem u telefon – sve samo oko sokolovo! Više puta mi je prebačeno to što nemam ’pravi’ posao jer im je previše teško da objasne ljudima šta ja to tačno radim. E pa, izvinite molim vas što vam moj život predstavlja toliki problem.

Pukli smo.

Kako smo pauzirali živote?

Čekajući vize na aerodromu u Sajgonu posle 20 sati putovanja

Hrabrost je ključ života. Voleti je svrha našeg postojanja, i ujedno najhrabrija stvar koju ikada možete uraditi. Ova priča je u stvari o tome kako voleti samog sabe. Nemanja i ja jesmo imali sreću što smo bili tu da podelimo probleme, ali u junu, oboje smo došli do tačke prezasićenja, i promena je bila neizbežna. Plan je napravljen na brzinu, u tajnosti. Iskreno, plana nije ni bilo, osim kupovine karata i ukrcavanja u avion.

U julu, Nemanja je dao otkaz, izašli smo iz užasnog stana u kom smo živeli u Beogradu, vratili se kući, kao obavestili naše o putovanju, predstavivši ga kao ’odmor’, prodali kola, kupili karte u jednom pravcu, spakovali se i spremili za borbu sa okolinom. Da me ne shvatite pogrešno, karte u jednom pravcu smo kupili ne zato što nismo planirali da se vratimo, već jer nismo znali šta će nam put doneti. Po prvi put, ikada, ali stvarno ikada, ništa nije moralo da se desi i sve je bilo stvar našeg izbora. Da, bili smo ograničeni finansijski, ali opet i nismo, jer novac smo uvek mogli zaraditi, ako smo tako želeli.

Ono što me i danas rastužuje jeste to da nismo mogli reći istinu. Nismo putovali sa entuzijazmom ljudi na odmoru ili avanturista na putovanju, već sa tugom osoba nesrećnih svojim životom. Ne bi nas razumeli, i istina bi samo izazvala dodatna glupa pitanja i stres. Navikli smo da lažemo, jer ljudi umeju da budu zli, a mi smo tada bili preslabi da ne dopustimo da nas to pogodi. Da, bili smo srećni jer smo imali kola da prodamo, i dom kom smo se uvek mogli vratiti, ali takođe smo bili nesrećni. Iscrpele su me godine plivanja uzvodno i stalne borbe za svako mišljenje koje je drugačije od ustaljenog. Sa jedne strane, odrastanje bez moralne i emotivne podrške (tipično balkanski stav) učinilo nas je jačim, na kraju, ali sa druge strane, živeti bez te podrške u nekim trenucima bilo je brutalno.

Zašto Vijetnam?

Negde u budućnosti

Ja sam najveći obožavatelj emisije Top Gear, odnosno, The Grand Tour. Dobro, drugi najveći posle mog dečka. Voditelji te emisije delimično su zaslužni što smo Nemanja i ja uopšte zajedno, što putujemo, i uspevamo da se smejemo i kad je teško. Univerzum je nekako učinio da najbolji dani moga života uvek imaju dve zajedničke stvari – Nemanju, i njih. O ljubavi prema Klarksonu, Meju i Hamondu sam već pisala u tekstu o 3 Mudraca.

Nikada ranije nisam razmišljala o Vijetnamu, van časa geografije u osnovnoj školi kada smo pričali o Aziji. Onda je Top Gear otišao u Vijetnam i snimio specijal, u onom savršenom vremenu kada je zemlja tek otvorila svoja vrata strancima. I dan danas je to jedna od mojih najomiljenijih epizoda jer predstavlja srž onoga što oni rade. Neki će reći, voze se ukrug, a ja kažem, menjaju svet! Tako da kada je došlo do pitanja gde ići, pitanje nije ni postavljeno jer postojalo je samo jedno mesto, dovoljno daleko, dovoljno egzotično, a značajno za nas – Vijetnam.

Na scenu stupa porodica!

Moj otac želi da zna zašto ne potrošimo pare na letovanje u Grčkoj ili Crnoj Gori. Nemanjini su zabrinuti kako neko može da živi bez automobila. Baka Nadina najveća briga bila je da će Kim Džong Un napasti Ameriku nuklearkom, promašiti, i pogoditi Vijetnam… klasika!

Koja su nam bila očekivanja?

Sajgon iz aviona

Ja sam tražila duhovno prosvetljenje. Bio mi je potreban unutrašnji mir, u centru spoljašnjeg haosa. Želela sam originalnost, jednistvene ukuse, kulture, tradicije, nova lica, vidike, i više od svega, što veću udaljenost od mog ’pravog života’ koji sam ostavljala u Srbiji.

Da li su nam očekivanja ispunjena?

Ne.

Šta se desilo pošto sam otišla u Vijetnam?

Saznaćete uskoro..

Da li ste i vi nekada imali potrebu da pobegnete daleko? Koja bi bila vaša destinacija?

Podeli svoje mišljenje

%d bloggers like this: