fbpx
Putovanja

Vijetnam – 5. deo: Hai Van Pass

Budimo se u hostelskoj sobi u Hoj Anu. Pre tri dana stigli smo u Da Nang, prelepi grad u centralnom Vijetnamu. Tu smo se prvi put osetili sigurno na ulicama ove zemlje i odlučili da je možda pravo vreme da iznajmimo motor. Malo je reći da se Nemanja obradovao. Nakon dva dana istraživanja grada, rešili smo da napustimo betonsku džunglu i uputimo se ka jugu, do najpoznatijeg gradića zemlje, Hoj Ana. Budimo se u hostelskoj sobi u Hoj Anu, potpuno nespremni za jedan od onih neočekivanih, veličanstvenih dana.

Vozeći ulicama Da Nanga

Prethodno veče iskoritili smo da obiđemo stari deo Hoj Ana, koji je ukratko mala turistička zamka maskirana u stari lučki grad. Nismo bili iznenađeni jer navikli smo na lažni sjaj Vijetnama. To iskustvo nije umanjilo našu odlučnost da učinimo ovaj dan fenomenalnim. Ovo su bili poslednji sati uživanja pre povratka u Hanoj gde smo se morali suočiti sa najvećom odlukom do sada – potpisati ugovore za predavače engleskog i ostati u Vijetnamu još minimum 6 meseci (jer nam je ponestajalo novca) ili kupiti povratne karte i krenuti kući. Tog jutra nismo bili spremni ni za jednu od dve opcije i čekali smo da nam se odgovori sami ukažu.

Poznati svileni lampioni iz Hoj Ana

Univerzume, računamo na tebe!

Ustanemo, Nemanja spakuje ono malo stvari u rančeve koje smo nosili, i ja obučem štagod. Iznenadim samu sebe jer sam uvek verovala da najbolji dani života moraju da počnu sa savršenom haljinom, tijarom i divnom kosom, a danas toga nije bilo. Preskočimo doručak u hostelu (znam, znam, rekla sam “besplatan doručak je besplatan doručak”, ali život je više o izuzecima nego pravilima, a i, ne verujte svemu što ja kažem), sednemo na motor i uputimo se ka skrivenoj plaži za koju smo čuli prethodnog dana. Stignemo na skirvenu plažu koja se zvanično zove “Skrivena plaža”, tako da, stignemo na skrivenu “Skrivenu plažu”, poručimo doručak u pabu i zvanično započnemo dan.

Skrivena plaža

Usamljeni ribar

U pola devet ujutru, plaža je pusta, a u daljini ribari vešto izvlače mreže pune ulova u svoje čamce. Posmatram ih kroz zum aparata i čudim se malim čamcima koji liče na velike ljuske oraha i daju šaljivu autentičnost sceni. Daleko iza njih, vide se obrisi planina sa drugog kraja zaliva. Voda je glatka i mirna, njima po volji, a i nama. Tamo negde na pučini, vidimo velike brodove, kao kontrast ovoj priči o usamljenim alasima.

Pogled sa “Skrivenoj plaži”
Uživanje u nesavršenom piću

Nakon pola sata u vodi, smestim se u senku suncobrana i naručim svež kokos. Starija Vijetnamka uzima mačetu i iskusno raseče trvdi oklop svetlo braon lopte pune sladunjave vode. Sa kokosom i slamkom u ruci, i morem ispred sebe, slikam obaveznu Instagram sliku iz ugla koji čini da mi butine izgledaju mršavo! Jej! Kokos je naravno sranje, jer, sve te divne stvari su sranje, samo volimo da idemo u krug i pretvaramo se da su fenomenalne jer je neko jednom rekao da je tako. Ne daj bože da neko pomisli da nešto u našim životima nije savršeno, ju, nikako! I tako ja ležim na plaži, i pijem svoj nesavršeni kokos, naravno, smejući se samoj sebi i urnebesnim problemima moga života, i razmišljam kako ne postoji ništa u ovom trenutku što bi me stvarno učinilo nesrećnom. Uprkos kokosu, ovo je bila savršena sreća.

Oko 10 sati kupimo stvari i vraćamo se na put, vozeći ka Da Nangu. Uprkos mom prvobitnom negativnom utisku o vožnji u Vijetnamu, uživala sam. Na motoru, po savršeno sunčanom danu, u centralnom Vijetnamu, osetila sam duh zemlje koji sam tako dugo tražila. Ja sam bila drugačija, ali i Da Nang je bio drugačiji. Hostel u kom smo odseli ličio je na evropske hostele, sem što je mirisao kao mokra pseća dlaka. To je verovatno bilo zbog velikog broja ogromnih kučića i drugih životinja koje su živele u prizemlju. Sobe su bile pune nasmejanih stranaca, i posle godina putovanja naučila sam da uživam u toj raznolikosti i uzajamnom poštovanju koje postoji u višekrevetnim hostelskim sobama. Prestala sam da razmišljam o dušeku, najlonu u koji je isti uvijen, da li me neko gleda, gde su mi stvari, ili koliko nam svima obuća smrdi. Svi smo očigledno dugo na putu, i to je još jedan razlog da se smejemo. Ta pozitivna energija mi je i dan danas glavna asocijacija na Da Nang.

Kako vreme prolazi, nekad se zapitam da li je taj grad uistinu bio magičan, ili smo tu impresiju stvorili delimično zbog sreće koju smo u tom periodu nosili sa sobom. Tih dana bili smo sušta suprotnost nama kada smo sleteli na aerodrom u Sajgonu. Vreme dolaska u Ho Ši Min i dolaska u Da Nang kao da je bilo udaljeno godinama. Nije bilo lako naučiti da budeš srećan u nepoznatom. Ipak, ovde u Da Nangu, uspeli smo u tome. Dodatno nas je radovalo znanje da su Klarkson, Mej i Hamond, tri mudraca koja su i inspirisala ovo putovanje, vozili istim putevima dok su sminali Top Gear, Vijetnam Specijal. To je možda bio šlag na našoj metaforičkoj torti sreće.

Kad se motor pokvari nasred puta, nađeš najbliži kafe i čekaš

Vraćamo se iz Hoj Ana i odlučujemo da zaobiđemo Da Nang koji smo već obišli prethodnih dana, i kad kažem obišli, mislim izgubili se toliko puta da sam naučila lokaciju svakog semafora, rupe i benzinske pumpe. Imali smo još dosta slobodnog vremena pre polaska voza koji će nas vratiti našim životima u Hanoju, pa smo rešili da se uputimo malo van grada, ka Son Tra poluostrvu.

Son Tra Planina

Nakon 20 minuta vožnje savršenim krivudavim putem uz planinu sa koje su se pružali najlepši pogledi na more, stižemo do dragulja poluostrva, Son Tra Lin Ung pagode, i njenog čuvara, džinovske Lejdi Bude. Nalazimo se na jednom od najlepših mesta koja smo ikada posetili. Na najvišem stepeniku glavne pagode poređane su papuče i cipele vernika koji u hramu obavljaju molitve dok ih obuća čeka u spoljašnjem svetu. Jak miris tamjana oseća se i napolju. U savršenom balansu, plato ispred pagode ukrašavala su bonsai drveća i statue mudraca. Niz stepenice, na terasi par metara ispod, uzdizala se 67 metara visoka statua Boginje Milosti, čuvara Son Tra planine, koja posmatra svet svojim milosrdnim očima i duhom mira.

Ribarski čamci na obalama Da Nanga
Son Tra Linh Ung Pagoda
Ulaz u Son Tra park

Oko pola 2, nakon par sati zasluženog odmora ispunjenog istraživanjem predela, krećemo nazad ka Da Nangu. Suočeni smo sa teškom odlukom. Ostalo nam je svega 4 sata za ručak, povratak u hostel, razduživanje motora i hvatanje voza za Hanoj, gde će nam se životi nastaviti u nepoznatom pravcu. Vratiti se ranije i čekati voz, ili ići dalje, videti još i knapirati vreme?

Arhitektura i priroda na Son Tra planini

Haj Van Prelaz

Najlepši dani naših života

Donekle sa željom da još malo istražujemo, ali više sa potrebom da odložimo vraćanje u grad, ostavljanje motora i ponovno koračanje po zemlji gde nas čekaju stvarnost i odluke, ipak nastavljamo dalje, ka najpoznatijem mestu Da Nang područja – Haj Van prelazu. Pre nekoliko vekova, 20km dug Haj Van prelaz bio je granica između kraljevine Čampa i Vijetnama, a kasnije su ga koristili Francuzi, pa i Amerikanci. Danas je to samo predivan planinski put, posebno poznat zbog emisije Top Gear.

Nebo je plavo da plavlje ne može biti, i pogled seže gotovo do grada čiji obrisi se naziru kroz vreo vazduh. Sve oko nas, put, zelenilo, more, filtrirano je kroz sunčeve zrake. Uprkos vrućini, svi vozači su obučeni od glave do pete, štiteći svoju kožu od upornog vijetnamskog sunca. Daleko na obali mora, sija Da Nang, sa svojim belim zgradama i užurbanim životom. Oduševljavaju me pogled, predeli, uzajamno poštovanje među vozačima sa kojima delimo put, i koze i krave koje nasumice šetaju preko brzih pravaca.

Ubrzo stižemo na najvišu tačku prelaza i ne stajemo. Nastavljamo napred prema staroj prestonici Vijetnama, Hue. Osećamo potrebu da vozimo dalje, niz put, do nekog nevidljivog cilja, a vreme prolazi, život čeka nazad u Da Nangu, odluke u Hanoju, ali teško je odreći se savršenih trenutaka vožnje Haj Van prelazom. Idemo dalje, a ja odbrojavam svaki minut, i racionalno u meni govori da se vratimo jer bolje je poraniti nego kasniti, i nesigurna sam u situacijama gde nije sve pod mojom kontrolom, i rastrzana sam jer briga izjeda. Ali, kao da se borim sama sa sobom svakog minuta kažem hajdemo još malo napred, još malo napred. Ručak smo već preskočili, a treba vratiti motor, treba stići na voz koji nas neće čekati. Ipak, mi se vozimo sve dalje od Da Nanga, ne znajući da li ćemo naći to nešto što tražimo. A onda, iza još jedne krivine nalik svakoj drugoj, sve je konačno dobilo smisao.

Tu, iza te krivine, pružao se pogled koji nas je doveo u Vijetnam. Sva briga, problemi, vreme protraćeno na razmišljanje o stvarima koje ne mogu promeniti, sve je postalo nevažno. Briga ne čini ništa osim što te sprečava da uživaš u svakom sadašnjem trenutku. Briga nikada neće promeniti put na kome si. Put vodi tamo gde treba da stigneš.

Haj Van Prelaz

U trenucima sklonosti ka magičnom viđenju sveta, rekla bih da je Haj Van prelaz bio metafora naših života. Vozeći tim putem, istrajali smo u borbi protiv vremena, kroz brojne oštre krivine, uspone i padove, preko rupa, oko drugih vozača, zaobilazeći domaće životinje, nasmejani – i vozači i domaće životinje, i mi. U Top Gear Vijetnam specijalu, Klarkson, Mej i Hamond voze od Sajgona do Hanoja, i prolazeći kroz centralni Vijetnam, putuju ovim istim putem. Od Hoj Ana, kroz Da Nang, prema gradu Hue, mučeći se da savladaju uspon Haj Van prelaza. Onda staju. Ta trojica najčudnijih mudraca stoje, posmatrajući sa strahopoštovanjem scenu koja se pruža pred njima. Klarkson je naziva savršenom metaforom za Vijetnam. I eto nas. Tu, pred istom tom savršenom metaforom za Vijetnam i život, na istom mestu gde su oni stajali. Gde prošlost polako uzmiče da napravi mesta za sadašnjost.

I plakali smo.

Uživati u sadašnjem trenutku

Parkiramo motor, stajemo pokraj puta i plačemo. Naši životi puni su čuda. Još jedan važan trenutak, još jedan najbolji dan života i opet oni kao najvažniji sastojak. Na ovom putu, kao i na svim ostalim, uvek se ispostavi da hodamo njihovim stopama i vozimo na njihovim putevima, i šta to znači!? Može li mi neko odgonetnuti to čudo? Možda smo mi prosto malo ludi i opsednuti? Možda. Verovatno! Ali možda su oni naši neočekivani učitelji koji se pojave kad god smo spremni za njih, u trenucima kad nam je putokaz preko potreban, i inspirišu nas da idemo i putujemo i istrajemo sa glupom idejom da napustimo Srbiju i potrošimo sve pare na put u Vijetnam i sve to zašta? Da bismo shvatili da moramo da odemo kako bismo se vratili.

Stojeći na tom putu sa Nemanjom, i u nekom prošlom sadašnjem trenutku sa njima, razumela sam nebitnost svojih briga i problema i bola koji sam dozvolila sebi da osećam. Shvatila sam da me u stvari zabole šta drugi misle, i da li mi sude, ili lažno brinu za mene, smeju mi se iza leđa, čitaju blog i zovu me ludom i odvojenom od stvarnosti, i kučkom i vešticom, i komentarišu moju nesklonost ka peglanju odeće i češljanju kose, i imaju problem sa mojim odlukama, i životom i postojanjem. Njihovo mišljenje, to su oni, a ja sam ja.

Cilj

Ići kroz život je nalik vožnji tog malog vijetnamskog motora koji će vam se često pokvariti kad je najpotrebniji. A onda kada radi, vodi vas napred, prebrzo, ostavljajući kilometre puta za sobom. A napredak i život su o promeni i idenju napred, a ne možemo ići napred bez da ostavimo nešto iza nas, u prošlosti. Stojeći pokraj puta, u trenutku kada mi je sve bilo jasno, znala sam, iskreno i savršeno, da sebe uvek moram staviti na prvo mesto i pratiti put na kom se nalazim. Takođe sam znala za oproštaj. Nisam ja praštala njima za njihova dela, već sam dozvolila sebi da izaberem sreću i ljubav a ne mržnju i bol i povredu koju su mi drugi nametnuli u život. Oprostiti znači izabrati snagu. Oprostila sam im.

Vozimo nazad do Da Nanga i ukrcavamo se na 14 sati dugo putovanje vozom do Hanoja. Bukiramo avionske karte za sledeći dan i gotovo 40 sati kasnije, slećemo u predivnu zbrku naših života u Srbiji. Ne bismo ih menjali ni za šta na svetu.

Dobrodošli na kraj Vijetnamskog putopisa! 🙂 Da li ste se i vi nekada osetili kao da vas je sudbina odvela negde? Podelite svoja iskustva u komentarima 🙂

Podeli svoje mišljenje

%d bloggers like this: