fbpx
Putovanja

Vijetnam – 4. deo: Hanoj, Ha Long i Sapa

Slećemo na Noj Baj aerodrom u Hanoju. Nemanja naručuje Grab (usluga slična Uberu, veoma popularna u Vijetnamu). Već smo navikli na pretvaranje Donga (Vijetnamska valuta) u dolare. Četrdeset minuta duga vožnja do hostela koštaće nas 10 USD. Prevoz je jedina stvarno jeftina stvar u Vijetnamu (u odnosu na Srbiju). Put je udoban, miran, čak i lep. Kroz prozore vidimo zelenilo kog nikada nije bilo u Ho Ši Minu, i odmah znam da je Hanoj više po našoj meri. Stižemo do hostela u istorijskom delu grada, a u vazduhu, pored vlažnosti, oseća se i mir.

Radni dan u Hanoju

Stigli smo u Hanoj. Šta sad?

Za razliku od Ho Ši Mina koji je širom otvorio vrata turizmu, Hanoj, tradicionalna prestonica Severa, zadržao je nešto svog ponosa i slave. Kad smo se smestili u hostel koji će postati naš dom u ovoj dalekoj zemlji, napravili smo plan akcije. Hanoj može da se pohvali muzejima, starim četvrtima grada, spomenicima i parkovima, te smo imali pune ruke posla. Srećom, vlažnost nije bila toliko strašna a ni kiše iznenadne. Kad se navikneš na vazduh, kišu možeš namirisati satima ranije. Ljudi su se kretali sa mnogo više svrhe, ili sam to možda bila ja? Iako sam na kraju zavolela Sajgon, i dalje ga se sećam sa gorčinom. S druge strane, Hanoj mi i dan danas izaziva osmeh. Grad nije ni blizu savršenstva, ali svojom pojavom zasigurno zavređuje poštovanje.

Katedrala Svetog Josifa u Hanoju

Vikendom, ulice oko Hoan Kiem jezera u istorijskom delu grada pretvaraju se u pešačku zonu. Na jednom ćošku lutkarsko pozorište, na drugom igre za decu, a u centru svega market na otvorenom. Broj stranaca znatno je manji nego u Sajgonu, što je za mene bilo fenomenalno. Hanoj je iskreniji i puniji stvarne vijetnamske kulture koju zemlja jedva uspeva da sačuva. Vijetnamci su vidno patili od potrebe za lakom zaradom. Pošto su nakon rata i dugogodišnje komunističke vlasti otvorili vrata strancima, shvatili su da prevarom, lažima i neopravdanim podizanjem cena mogu doći do novca. Imala sam utisak da je pre nekih 10 godina, preko noći, svaki Vijetnamac digao ruke od svog posla i počeo da se bavi nekom granom turizma. Potpuno sam razumela tu želju za zaradom, ali sam takođe i previše dobro znala kuda sve to vodi. Za par godina Vijetnama više neće biti, pošto ga turisti, kao horda skakavaca, pregaze (uz dozvolu lokalnog stanovništva) i za sobom ostave samo privid nekadašnjeg kulturnog sjaja i gomile zapadnog đubreta. Ipak, sve ovo je bilo malo manje primetno u Hanoju, u poređenju sa Sajgonom.

Hram Literature u Hanoju

Najveća promena sa selidbom na sever bila je u nama. Primetila sam da smo bili srećniji, otvoreniji, često razgovarajući o budućnosti kao o nečemu čemu se možemo radovati. Prestala sam da razmišljam o ljudima i njihovim mišljenjima i percepciji. U gradu kao što je Hanoj, nikoga nije bilo briga za nas. Niko nije gledao da li su mi noge izdepilirane dok šetam u šorcu kroz centar, niti kad sam poslednji put prala kosu ili videla šminku. Nikoga ne zanimaju moje psovke, stavovi i život. Ljudi su imali svoje živote i ja sam bila samo jedna osoba od nekoliko miliona. Polako, počeli smo da se osećamo kao Mi. Vratile su se uspomene prvih zajedničkih putovanja i one najtoplije, jednostavne sreće koja dolazi sa upoznavanjem novih mesta.

Kako je to živeti u Hanoju?

Taj hostel u Pho Ly Thai To ulici postao je nešto najbliže domu što smo imali u Vijetnamu. Zahvaljujući našem komplikovanom rasporedu, stalnom menjanju soba, produžavanju boravka četiri puta, izlaženju i izletima, uspeli smo da upoznamo čitavo osoblje hostela. Zahvaljujući njima, uspeli smo da razvijemo divnu rutinu.

Ulaz u Hram Literature
Omiljena večera i lokalno pivo

Ustanemo ujutru, siđemo na doručak, rasteramo bubice koje mile oko tanjira sa jajima i sirom, pojedemo nešto hrane jer doručak uračunat u cenu nikad se ne odbija, zgrabimo mapu sa recepcije i uz par saveta zaposlenih krenemo u šetnju. Dok hodamo, pamtimo važne zgrade, lokalne ulične restorane koji deluju primamljivo i iole čisto kako bismo izbegli trovanje hranom, i tražimo poštu za slanje razglednica. Svakoga dana, u Ly Thai To parku, vidimo raznoliku grupu ljudi kako meditira pod malim paviljonom. U sred sve buke, oni sede u svojim savršenim lotus pozama, skoncentrisani na sebe, i čine jedan od najlepših prizora koji sam videla u Vijetnamu. Mnogo puta sam imala želju da im se pridružim, sa svojim nesavršenim lotusom, ali nisam imala srca da narušim tu magičnu sliku. U povratku najčešće sedamo u naš omiljeni restoran – garažicu sa zidovima oblepljenim papirom, i naručujemo uobičajenu porciju prženog pirinča, svinjetine i svežeg zeleniša uz lokalno pivo. I tako svakoga dana, oko grada, na male i velike avanture.

Umetnost i arhitektura u Hanoju

U Hanoju sam prevazišla i svoj strah izlaska na ulicu sama. Uveče bih rado otrčala do jedine prodavnice u kraju koja je radila 24h. Žurim pored otvorenih restorana, sa malim plavim stolicama poređanim po trotoaru, a miris nezamislivih količina pirinča ispunjava vazduh. Prolazim kaldrmom pored desetina prodavnica obuće, pokraj restorana koji služi pseće meso, i malog štanda sa hranom koji specijalno kuva piliće u korišćenim limenkama. U prodavnici kupujem flaše vode i još jednu nepoznatu kesu čipsa, moleći se da ovaj nije sladak. (Jeste)

Da li ste putovali izvan Hanoja?

Naravno. Išli smo na izlet do Ha Long zaliva, verovatno najprepoznatljivije destinacije u Vijetnamu. Na brodiću, između krečnjačkih ostrva, dok je sunce pržilo, setili smo se svog prvog zajedničkog putovanja. Mada Nemačka i Vijetnam imaju malo što šta zajedničko, sam osećaj čuda bio je isti. Da smo sedeli kući i čekali da se stvari reše same od sebe, ne bismo imali priliku da se nađemo u ovim trenucima. Osećanje koje dolazi sa putovanjima, u retkim momentima između sveg sranja, stvarno je nezamenljivo.

Među ostrvima Ha Long zaliva
Ha Long zaliv

Dan u Ha Long zalivu definitivno nije bio dosadan. Opekla me je meduza, pozirala sam za 78 slika od kojih nijedna nije uspela, a čitava stvar propraćena je tipičnim „debela sam kao morž“ plakanjem. Onda sam se okliznula u pećini i umalo poginula, nervirali su me turisti, nervirao me vodič, nervirao raspored svih dešavanja, i 8 sati koje smo ukupno proveli u autobusu do zaliva i nazad, kao i činjenica da smo brutalno izgoreli na nemilosrdnom suncu. Ipak, kada smo rešili da podelimo fotografiju dešavanja na instagramu, našli smo se u jednom od onih magičnih trenutaka koji se pamte zauvek. Na povratku ka doku, brodić je klizio po vodi ka najsavršenijim zalasku sunca koji sam ikada videla. Mada jedna fotografija nikako nije mogla da obuhvati sve što nam se izdešavalo tog dana, odlučila sam da podelim baš taj zalazak sunca.

Zalazak sunca u Ha Long zalivu

Poenta te slike nije bila da ljudi misle kako mi živimo magičnim životom, i provodimo dane na brodovima posmatrajući zalazeće sunce. Slika je samo jedan sekund dana od 24h. Poenta je uzeti u obzir ceo dan, od kog je većina bila prilično bezveze, i izabrati tu savršenu sekundu. Prihvati i priznaj sve, ali izaberi momenat sreće. Sedi na brodiću, gori na suncu i pretvaraj se da dobijaš divan ten.

Krečnjačke stene u Ha Longu

Šta ste još posetili?

Nekoliko dana kasnije otišli smo u Sapu, selo visoko u planinama na severu zemlje, blizu kineske granice. Problemi su nastali još pre polaska jer sam te večeri morala da se suočim sa još jednim od svojih strahova. Evo još malo ironije. Pošto mi izgleda nisu bili dovoljni svi problemi koje sam ponela sa sobom od kuće, ja sam rešila da nabavim još neki u Vijetnamu. Jedan od strahova bila je vožnja na motoru po vijetnamskim ulicama. Bila sam toliko ozbiljna oko ovoga da sam čak Nemanji zabranila da iznajmi motor.

Žene u Sapi

Ovo je bio 100% opravdan strah, i sad ću objasniti zašto. Zamislite najveću gužvu u saobraćaju koju ste videli u vašim zemljama Zapada. E, ovo uopšte nije bilo tako. Vijetnam je zemlja koju su napravili motoristi, za motoriste. Dodajte onda gomilu skoro uveženih automobila koje Vijetnamci ne znaju da voze. Ali mislim stvarno, nemaju pojma mučenici! Onda oduzmite svako pravilo saobraćaja, prvenstvo prolaza, semafore, pešačke prelaze, propuštanje kola hitne pomoći, pa na to dodajte neočekivane pljuskove, nenormalno velike kružne tokove, i začinite hiljadama naduvanih turista punih sebe koji žele, jel te, da se osete kao lokalci. Pomnožite ovu sliku sa 799, i voila, vožnja u Vijetnamu. Tako, da, ne, nisam planirala da sednem na motor, ikada, i tačka!

I eto mene na motoru.

Čekamo autobus na trotoaru ispred hostela i pojavljuje se dečko na motoru, i pita da li mi idemo za Sapu. Pošto smo potvrdili da smo to mi, on mi dodaje drugu kacigu i kaže Nemanji da će neko doći po njega uskoro. „To je to. Ovako umirem,“ prvo je što sam pomislila. Čitava situacija gde me on vodi do motora kao dete, bez pitanja, može se opisati kao šok. Naravno, usrala sam se, ali dečko to nije ni primetio…svejedno da li je vozio mene ili džak krompira, seče krivine, i leti skučenim ulicama istorijskog dela Hanoja. Stižemo do autobusa, Nemanja je nekako stigao pre mene, skida me sa motora,  ja ne mogu da se oporavim od mora emocija koje su me preplavile u tih 10ak minuta. Ipak, morala sam da priznam da je možda, ipak, bilo kul. Na tom motoru, malo iznad zemlje, prvi put sam osetila jednu posebnu povezanost sa Vijetnamom. Prilazim autobusu sa dubokim razočarenjem u sebe – i ja sam izgleda deo one glupe grupe stranca koji hoće da se osećaju kao lokalci! Prokletstvo!

Dolina Sape

Ulazimo u najčudniji autobus ikada, sa plastičnim krevetima na sprat nalik kapsulama, a na ulazu moraš da se izuješ. Stavimo obuću u kese, pa proverimo da li su nam čarape cele jer nismo očekivali da se izujemo, i nađemo mesto u tom psihodeličnom autobusu, sa kaleidoskopom svećica koje sijaju iz svakog ćoška, i onda naduvani od mirisa stopala, ležemo u plastične krevete, i halucinirajući tonemo u san.

Šetnja kroz Sapu

Sapa je bila teško, ali važno iskustvo. Da treba da zabeležim taj dan u jednoj fotografiji, bila bi to slika i prilika savršenstva. Visoko u planinama, pirinačna polja spuštaju se niz brda prema dolini kroz koju teče reka oko koje rastu indigo biljka i konoplja, dok deca sede na obalama i čuvaju bikove, i sunce sija i zelenilo, zelenilo i ništa sem zelenila dokle god se pogled pruža. Nažalost, priđeš bliže i vidiš da je u pitanju lažni sjaj. Reka u sebi nosi plastične kese i flaše; naizgled autentične kućice su novoizgrađeni kvazi etno apartmani u kojima se prodaju pice, paste, češka piva i koka kola, a ista ona deca kad vide strance ostave svoje bikove i pokušavaju da prodaju neki jeftini krš u formi narukvice, novčanika, marame. Ja nisam osoba koja će sad da osuđuje sve to, jer u potpunosti razumem situaciju, u tolikoj meri da nekada pomislim da je moja supermoć da čitam ljudima misli i emocije. Ja znam da su sve ovo posledice otvaranja zemlje strancima nakon godina stege komunizma. Znam da su ljudi željni novca, naročito stranih valuta koje je toliko lako zaraditi jer turisti hrle ka ovom kraju sveta. I nažalost, iako mnogo dobrog dođe sa Zapada, poslednji stignu načini odlaganja đubreta, održavanja životne sredine, reciklaže.

U poljima pirinča

Ova slika koju smo zatekli u Sapi nije ništa novo za nas, jer ista je priča u celom Vijetnamu. Ipak, ovde u planinama, daleko od svega, gde u lokalnim kućicama žene kuvaju na otvorenoj vatri jer nema struje, i brašno od pirinča prave ručno, usitnjujući pirinač kamenom, sve mi je bilo strašno. Nisam mislila da je turistička zaraza baš u toj meri stigla i ovde, na sam kraj zemlje. Cela ta tura bila je klopka da ti nešto prodaju, uvale, dok si previše zaokupljen prirodnom prelepotom predela. I kao i svuda u Vijetnamu, ljudi su najveći problem. Nekada pomislim kako ne zaslužujemo ovu planetu. (Kad kažem nekada, mislim, UVEK)

Oduševljenje, pomešano sa šokom jednačilo je razočarenju koje ću bolje opisati u sledećoj priči. Ipak, Sapa je bila odlučujuća stanica na mom ličnom putu. Posmatrajući takve suprotnosti, lepote pomešane sa užasima, moj um ponovo je bio obuzet putovanjima, idejama i istinama koje žive širom sveta i koje nikada neću saznati dok se ne nađem baš tu, u središtu priče. I dobra i loša iskustva su dobra iskustva jer učimo i rastemo i naprežemo mozak. Posle godina sumnje u samu sebe, egocentrizma, stida i straha, odbacila sam sve to u korist razmišljanja o nečemu mnogo većem i važnijem – neopisivom svetu koji nas okružuje. Moj mali život i njegovi problemi izbledeli su u tom poređenju.

Dečak sa drugarima u poljima pirinča

Na našem putu ostaje još samo jedna stanica. Kupujemo karte za Da Nang.

Poslednje poglavlje stiže uskoro!

Share Your Thoughts

%d bloggers like this: