fbpx
Priče iz života,  Putovanja

Stopama Top Gear-a: Stelvio, Hai Van Pass i Transfagarashan

Bili smo na drugoj godini Filološkog Fakulteta, i još uvek ga nismo prezirali (bili smo mladi, neiskusni). Prethodnih 10 meseci štedeli smo za ovo putovanje i moj plan je bio savršen. Španija, vežbam jezik, jedem paelju i uživam u Mediteranskom vazduhu. Šetam istorijskim ulicama, upijam kulturu koja nam je podarila matadore, Gaudija, Dalija, Don Kihota, možda pređemo granicu do Portugala, pijemo porto, uživamo u sunčanim danima, ali ne. Nemanja je hteo da ide u Alpe kako bi vozio na mnogo uzbudljivom putu jer Džeremi Klarkson je tako rekao.

1.

Naravno, subota, 23. Avgust 2014. hladno, maglovito jutro, a mi na Stelvio Pass-u.

Negde u Švajcarskim Alpima

Moj san o savršenoj poseti Španiji zamenio je jedan drugi san (koji nisam još stigla da odsanjam), o 5500km dugom putu, kolima, kroz osam država, sa krajnjim ciljem na 2757m nadmorske visine, u Alpima, tik izvan Švajcarske granice, nad dugačkom betonskom zmijom koja se spušta u Italiju. Jednom proglašen “The greatest driving road…in the world”, Stelvio Pass bio je inspiracija za naš prvi evropski roadtrip.

Fenomen zvani Top Gear

Oni su me naučili da verujem u magiju, i to je za mene dovoljan razlog da ih volim. Ali zašto ih stotine miliona ljudi vole?

Zbog njihovog humora koji nije stidljiv i cenzurisan. Zato što su obični ljudi, sa malo više miliona funti nego prosečan čovek, ali ipak debeli, sedi, ćelavi, pušači, sa svojim problemima, svojim porodicama i psima i nesavršenostima. I što ih svega toga nije stid, naprotiv, oni svoje mane pretvaraju u humor, a ko ne voli čoveka koji ume da se našali na svoj račun.

Kao putnici i avanturisti, njih nije briga za politiku, za predrasude (iako se o njima često šale), oni će pronaći lepotu gdegod da odu, nebitno da li je u pitanju savršena lepota Švajcarske ili nesavršena lepota Vijetnama, i to je možda najvažnija lekcija koju sam naučila od njih.

Stelvio

Maglovito jutro visoko u Švajcarskim Alpima, nadomak Davosa. Ovo je 24 dan na putu, trinaesto jutro koje smo dočekali u kolima. U gepeku peškiri za plažu i pesak sa juga Italije, po sedištima mrve jednostavnih ručkova hleba i sira, u vratima pakovanje čokolade iz Interlakena, a u ruci mleko iz Lidla u Štutgartu i lane (Švajcarska verzija plazme koju smo pronašli u Cirihu).

Kako je moguće da je toliko hladno u sred avgusta?

Nemanja je i dalje raspoložen, štaviše uzbuđen ovog jutra i stvarno me iritira njegova volja i odusustvo umora. On vozi, a ja se umaram, pa kako je bre to moguće?

Od Stelvia nas deli dva sata vožnje, i krećemo. Stajemo na jedno od poslednjih mesta pred granicu, trošimo ono malo Franaka što nam je ostalo na toblerone i kafu, i sunce počinje da se probija kroz gustu, sivu zavesu iznad nas. Sa suncem je sve još strašnije, jer vrhovi su visoki, prekriveni snegom, putevi uži, stene opasnije, a Nemanja još srećniji. Mrzim ga.

Spuštamo se niz Umbrailpass i prelazimo granicu. Motoristi, biciklisti, ludaci poput nas, stoje na litici van svojih vozila i gledaju u rupu pred sobom. Parkiramo na improvizovanom šljunkovitom parkingu i izlazimo iz kola, i da, prehladno je za šorc ali ionako sam izgubila sav osećaj. Pažljivo prilazimo ivici i u transu smo. Prvi put tokom ovog putovanja shvatam da stojim na mestu gde su oni stajali. U kolima su mi Džeremijeve knjige, pred očima najpoznatije serpentine u Evropi, a u glavi njih trojica, voze i smeju se kao dečaci koji su našli novu igračku.

Stelvio

Sedamo u naš auto, svesni da smo ovde i zbog njega, da ispunjavamo i njegov san i svrhu jer i te mašine imaju dušu, koja je najispunjenija baš na ovakvim mestima i u ovim trenucima. Kada dođe kući, znam, hvaliće se svim drugim automobilima u komšiluku jer nas je vodio niz Stelvio Pass.

Krenuli smo, polako, ne potcenjujući put pod točkovima. Planina je to, i vlažan asfalt i hladan vazduh i pravci koji izazivaju, prevrtljivi, da ubrzaš jer možeš i lako je i osećaš se sigurno, dok ne vidiš krivinu od 180 stepeni ispred sebe, a onda može biti prekasno. Verovala sam da je sve u redu, jer Nemanja je smiren i pouzdan vozač, ali čak se i njegovo stopalo zadržava malo previše na gasu. Pogled mi je fiksiran na put pred nama jer se ne usuđujem da gledam desno, u strahovit pad ka dnu.

Ispred nas lokalni autobus koji svakodnevno ide ovom rutom i skreće tako što se maltene zaglavi između stene i betonske ograde, oguli malo ivice i nastavlja ka sledećoj krivini. Na ovom putu, on i njegov vozač se poštuju, jer samo doprinose užitku vožnje, oni su još jedna anegdota. I sve je savršeno. Drugačije ne može biti, pravci i ubrzanje, i izazovne krivine, pogled na vrhove prekrivene snegom, i oblake koji jedva propuštaju sunce, i stomak pun plazme i mleka, zalihe švajcarske čokolade oko nas, dvoje dece nesvesnih svog životnog neiskustva, srećan auto, i Top Gear. I sve je savršeno.

Stižemo na dno puta, prolazimo hotel Stelvio i nastavljamo ka pitomijim krajevima Italije, spremni da se vratimo kući.  

2.

Ponedeljak, 14. Avgust 2017, sunce visoko iznad nas, pod nama asfalt i dva točka, a pred nama Hai Van Pass.

Zašto baš Vijetnam?

Zbog njih. A i mislila sam da je 8000+ kilometara dovoljno daleko da pobegnem od ljudi u Srbiji.  

Vijetnamski specijal Top Gear-a je jedna od njihovih najboljih epizoda. S obzirom da su u to vreme četvorotočkaši jedva dotakli asfalt u Vijetnamu, poznati trio kupuje motore, spremni da nam prošire horizonte.

Videti lepotu u svemu

Nažalost, pošto smo Vijetnam posetili čitavu deceniju posle njih, država je već krenula u pravcu propasti. Najpoznatiji svetski travel blogeri se nikako ne slažu oko ove države, i koliko je neki obožavaju, drugi je mrze. Moje iskustvo je bilo bliže mržnji, najpre zbog nemira koji sam nosila unutar sebe, ali kada me je nemir napustio, Vijetnam mi je postao više tužan nego užasan.

Dugo sam se mučila da shvatim to uživanje njih trojice dok su putovali duž države, čitavih 1000km, po kiši, suncu, prljavi, mizerni, a opet srećni. Nisam ih razumela sve dok nismo seli na motor.

Da li je Vijetnam lep? Sveukupno, ako saberem i oduzmem i dodam, nije. Stvarno nije. Ljudi su uglavnom užasni, infrastruktura je loša, sve je prljavo, pretrpano, priroda se uništava svakoga dana sve više, hrana je za Nemanjin ukus “previše mokra”, whatever that means, dok nije otkrio škampe rolovane u slanini, onda je bilo malo bolje. I bili smo u muzejima, i učili o istoriji, i videli posledice ratova, i delte velikih reka i gradove i hramove i ništa nije imalo smisla.

Negde na motoru

Onda smo seli na motor (naravno ne u Sajgonu, jer nismo želeli da poginemo).

Sve pre toga je bilo uzalud, jer u trenutku kada sedneš na motor i kreneš putevima negde, van grada, u bilo kom pravcu, shvatiš da je najvažniji deo Vijetnamskog identiteta upravo to prevozno sredstvo na dva točka. Sa kacigom na glavi, i magičnim filterom pred očima, poenta priče je svuda oko tebe.

U Vijetnamu, na motoru, razumeš i pripadaš. I nije čudno što svi imaju 12 slojeva odeće iako je vlaga 100% a temperatura 40 stepeni, ni kako ući u kružni tok i preživeti. Razumeš nerazumljiv princip sipanja goriva na pumpama, apsolutnu smirenost kada se motor pokvari sedmi put u toku dana i zašto je baš ovo vozilo najbolji način da se vidi država. Biti na motoru je biti na pravoj frekvenciji.

Hai Van Pass

Imamo još četiri i po sata do polaska noćnog autobusa nazad za Hanoj. Sedim u jednoj od mirnijih ulica Da Nanga, pijem preslatku kafu sa kondezovanim mlekom i ledom i bljutavi zelenkasti čaj koji služe uz sve. Sa druge strane ulice Nemanja pokušava da popravi motor sa dedom koji govori samo vijetnamski, dok ne dođe majstor. I don’t give a shit. Čak ni bljutavi zeleni čaj nije toliko bljutav. Nakon dva dana na motoru našla sam mir, glava se ohladila, bes se povukao, bolje sam.

Spending time in Da Nang

Majstor dolazi i daje nam svoj motor dok preuzima naš za popravku, prebacujemo stvari, roze kaciga na glavu i ponovo krećemo. Znamo da je Hai Van Pass tu, tik izvan grada u onim brdima, ali ne znamo da li ćemo stići. Naučili smo da svaka diskusija hoćemo-nećemo, hoćemo-nećemo treba da se završi sa hoćemo jer je uvek rasprava između onoga što želimo i onoga što mislimo da je pravilno/odgovorno/prihvaćeno.

Na semaforu skrećemo levo, google mape pokazuju put, uz more, samo pravo. U roku od 15ak minuta, Da Nang se pretvorio u mutne bele obrise na horizontu sa naše desne strane. Saobraćaja sve manje, sve sami motori. Strance prepoznaješ jer su u majicama na bretele, potpuno izgoreli, neiskusni. Niz mene curi znoj, jaknu ne skidam, jer čak i u njoj znam da je prijatnije nego kada je koža izložena ovom suncu.

Krivine izazivaju osmeh na licu, motoristi sa kojima se mimoilazimo mašu, razumeju, svi mi na ovom putu smo zajedno deo jedne iste priče. Ovo je prvi put u Vijetnamu da nam je nebo bilo čisto plavo, žbunje i drveće oko nas savršeno zeleno, a asfalt bez (previše) rupa. Putujemo uzbrdo, motorčić se muči sa nas dvoje, i jeste da nisu ni Alpi, ni Karpati, ali i ove male planine imaju svoje izazove. 

Definitivno “a deserted ribbon of perfection—one of the best coast roads in the world”, kako ga je i nazvao Klarkson.

Hai Van Pass

Na ovom putu, poenta nije ići što brže, već što sporije, da ti slučajno ne promakne komadić lepote.

(O značenju ovog puta i važnosti putovanja možete pročitati detaljnije u finalu moje serije o Vijetnamu, ovde).

3.

Prethodni tekst na blogu bio je o magiji, i ta magija se izgleda prenela i na ovaj. Kako to?

“Naravno, subota, 23. Avgust 2014. hladno, maglovito jutro, a mi na Stelvio Pass-u.”

Četvrtak, 23. Avgust 2018, ostavljamo oblačan Sibiu za nama i krećemo put Transfagaraša.

Hugs for all

Put u Rumuniju smo odlagali godinama, a čak i kad smo odlučili da idemo mesecima smo razmišljali o pravom vremenu. Pravo vreme je naravno bilo kad je Nemanja uspeo da dobije nedelju dana odmora, jer no one gives a shit što ti hoćeš da ostvariš san. I sada, koje su šanse da na Tranfagarašan idemo istog datuma kao i na Stelvio, samo četiri godine kasnije. Nemanja bi se poslužio logikom i rekao “pa šanse su 1 u 365” ali za mene su bile 1 u million! Hvala Fejsbuku što mi je to jutro poslao notifikaciju.

Za sve ljubitelje Top Gear-a epizoda u Rumuniji je classic. Posebno je draga nama u Srbiji, jer zamalo pa da je kod nas (komšiluk se uvek računa). Trio je krenuo na put u potrazi za poznatim Transfagarashan prelazom preko Južnih Karpata koje mnogi zovu Rumunski Alpi. Džeremi je krenuo u Aston Martinu DBS Volante, Ričard je vozio Ferari Kalifornija, a Džejms je izabrao Lamborgini Gallardo Spajder. Mi smo imali Mercedes A klasu, automatik. Jbg.

Nije Lamborgini, ali ipak zaslužuje ljubav

Kada su krenuli severno od Bukurešte, rekli su da traže poglede, brda, doline, reke, šume, slobodu puta koji kao da je napravljen samo za ljubitelje vožnje i ništa drugo, igralište za dečake u dobrim kolima. I to su i našli na Transfagarašanu. Jezera, brane, šume i stene, sunce koje izviruje iza brda, tunel, najduži u Rumuniji, a odmah posle njega najveličanstveniji prizor za svakog ljubitelja vožnje – stotine tona asfalta, jedan put u dolinu, svaka najpoznatija krivina na svetu, i sloboda.

Top Gear on the job

To je bio ideal i to je bio njihov doživljaj (zato što su zatvorili put za potrebe snimanja), dok je neustrašivi rumunski pilot helihoptera leteo oko njih kako bi kamerman zabeležio svaki momenat.

Na žalost, njihova stvarnost i stvarnost, nisu isto.

Očekivanje i razočaranje

Ne znam da li je problem u Rumunima, ali tog četvrtka ujutru Transfagaraš je bio preplavljen ljudima. Ne strancima koji su prešli stotine kilometara kako bi bili tu, već Rumunima. Ljudi sa malom decom koji su svoju decu postavljali na litice kako bi ih slikali, i vozili u kolicima pokraj puta, i vozili brzinom od 20km na sat, ON THE BEST DRIVING ROAD IN THE WORLD!

Nismo očekivali prazan put i savršene uslove, ali dali smo sve od sebe idući radnim danom, dovoljno rano ujutru, u nadi da ćemo sresti planinare i entuzijaste, a ne ekskurzije. Nije nam vredelo. Čak i kad smo uspeli da izbegnemo krda ljudi, i krda krava i ovaca koje su iskakale na put sa obližnjih pašnjaka, bili smo suočeni sa užasnim kvalitetom puta. Rupe, krpe i zakrpe u tolikoj meri da je bilo nepodnošljivo. Naš auto je bio krajnje udoban, ali verujem da bi dobar, sportski auto sa niskom šasijom užasno prošao na ovom putu.

Naša očekivanja su bila potpuno realna i zasnovana na prethodnim iskustvima koja sam podelila sa vama u ovom tekstu. Naša očekivanja bila su zasnovana i na njihovom iskustvu (koje je bilo gotovo deceniju pre našeg), a stvari se očito menjaju. I šta sad? Nemanja je potrošio par bednih dana odmora, živce, vreme, žrtvovao san da bi vozio hiljade kilometara, i ovo kratko putovanje nas je koštalo oko 700evra, što inače nikada ne bismo dali da nije bilo ovog cilja.

Da li je naša vožnja Transfagarashanom bila ono što smo želeli i što smo očekivali? Ni blizu. Da li je bolelo? Prilično, naročito Nemanju koji je bio na ivici suza od besa (inače je najveća flegma na svetu). Da li će vaše iskustvo biti drugačije ako odete? Vrlo verovatno ne.

Kako rešiti problem?

Rumuni treba da naplaćuju vožnju ovim putem nekih 10, 20 evra po autu. Te pare bi se onda koristile za održavanje puteva i snajperiste koji bi lovili svaki autobus koji pokuša da priđe. Izgleda da opet moram da se obratim Rumunskom Ministru Saobraćaja i Infrastrukture “Čoveče, opameti se i preduzmi nešto! Sve u državi si sjebao, e ovo ne moraš!” Ovako bi tuda vozili samo oni koji stvarno žele, kojima to nešto znači, a roditelji sa malom decom bi taj novac uložili u druga putovanja i nadam se edukativniji sadržaj. I sve bi bilo kako treba.

Transfagarashan

Krenemo rano ujutru i sačekamo u obližnjem selu da se sunce malo popne od horizonta jer planine su visoke i tek oko 8, 9 najpoznatiji deo puta je obasjan svetlošću. Vozimo Mercedes što je za nas uvek plus, a navigacija pokazuje put pred nama sa svim nezamislim krivinama i rečju Transfagarashan koja nam godinama golica maštu. Pesme grupe Queen u pozadini, Don’t Stop Me Now spremna za svaki momenat, Nemanja samo čeka da zgazi gas, stavila sam crveni ruž because it’s a special day, razvedrava se, četvrtak je ujutru, avantura u vazduhu!

U brzini izlazimo iz još jedne od 100 identičnih krivina, stena blokira pogled, i u sekundi se sve otvara. Stigli smo. Nemanja koči i skreće previše brzo na liticu pokraj puta i parkiramo na tom uskom parčetu zemljišta dovoljnim za jedan manji auto. U tim momentima sunce samo što je počelo da izvire iznad obližnjih vrhova, a put sija, usečen u stene, nekoliko stotina metara nadmorske visine u 30, 40, 50 krivina koje zanose i šetaju i igraju duž litica, sve do veličanstvenog vrha, doma jednog jezera, i jednog tunela. Eto nas, u trenutku pred trenutak. Posmatramo Transfagarašan, iz daljine, stidljivo ga slikamo, i zamišljamo sve što može da bude, sve što se nadamo da će biti, jer Rumunija je bila jedno veliko razočaranje. Stojimo i gledamo i pitamo se da li da odustanemo sad dok je ideja još uvek savršena, jer znamo da ono što nas čeka nikada neće biti jednako dobro kao ono što mi želimo da nas čeka. Kada budemo na putu nećemo ga videti ovako savršenog, kao sada iz daljine, ali dok ga gledamo iz daljine, ne živimo ga, ne vozimo njime, ne pomažemo njegovoj svrsi. Napravljen je da bi se njime vozilo, da pokori jednu planinu, po ceni ljudskih života, i ceni tih praznih, bezvrednih para, a evo ga, izdigao se i postao više nego što je ikada mogao da zamisli, i to samo zato što su tri čoveka dovezli svoje igračke da ih provozaju njegovim krivinama.

Vraćamo se na put, muzika je on point, idemo ka vrhu.

Krivine su savršene, nepredvidive, a pravci kratki ali brzi. Nemanja žudi za brzinom, ali put je pun ljudi, životinja i nepreglednih krivina. Sunce sija kroz izmaglicu, i vazduh je gust, žućkast, kao da svet posmatraš kroz san. I sve je savršeno 15 sekundi. I onda nije. Popneš se još jedan stepenik bliže vrhu, i obiđeš nesposobnu ženu za volanom Dačije Sandero, i opet je savršeno, dok ne naiđe sledeća, i onda nije.

Na obali Balea jezera

Stižemo do vrha, i šokirani, tražimo parking mesto. Šokira nas broj ljudi, tezgi, krša i haosa pokraj puta. Na pravcu od 100-200 metara pre ulaska u tunel koji vodi na drugu stranu planine, parkirani su automobili, prodaju se sirevi i lažni kristali i kamenje, suveniri i đubre, i jedini veći prostor posut šljunkom pretvoren je u parking, verovatno ilegalno jer kome idu te pare? Platimo jer nemamo drugog izbora i siđemo do slatkog, ali krajnje neimpresivnog jezerceta that is supposed to be a big deal. Sa vrha ide žičara koja se spušta do početka puta kao neka jeftina atrakcija, samo što nije jeftina. I svuda je đubre. U stenama oko jezera oglodano korenje kukuruza, kese od čipsa, čaše od kafa za poneti, štapići za uši i slične, donekle neočekivane stvari. I gazimo po travi i blatu, hodamo u krug, stajemo na mesto sa najboljim pogledom i slikamo svoje slike, jer sve je u njima. Nadam se da ću ih gledati za 10, 20 godina i sećati se samo lepote, a potisnuti sve ostalo. Javiću vam.

Vraćamo se na parking koji je nakon sat vremena imao preko sto novih automobila i milimo kroz gužvu, razmišljajući o siru i kobasici koje prodaju na kvazi etno, sveže napravljenoj drvenoj tezgi. Fuck you. Ulazimo u tunel i nalazimo mir sa druge strane. Divljina, oblačna, i neukroćena, izgleda da smo gužvu ostavila iza nas.

Uz odusustvo gužve nažalost je došao još gori put. Vidici su bili lepši, vozači bolji, vreme na ivici kiše, a put izoran. Na nekoliko mesta voda je tekla preko asfalta, prolazimo brojne akvadukte, tražimo utehu u muzici i samo idemo pravo, u tihoj potrazi za nečim boljim. Obilazimo jezero Vidraru kilometrima lošeg puta, uskih, oštrih krivina i stižemo do poznate brane. Gužva, automobili, ljudi koji pešaka idu uz put koji je sa jedne strane oivičen stenama a sa druge vodom jezera, a u pozadini čujem Under Pressure. E pa stvarno sam bila pod pritiskom. Okrećemo se prvom prilikom i vraćamo nazad ka vrhu Transfagarašana

Izbegavamo razgovor jer ne želimo da priznamo sebi da smo razočarani, a jesmo. Osećam obavezu da budem srećna, da uživam u ovom najgorem “najboljem putu na svetu”, ali ne uživam. Pošto je osetilo naš nemir, nebo se otvara i počinje da nas zasipa nenormalnim količinama kiše. Milimo, nesigurni, Nemanja vidno zabrinut zbog stanja puta i kola i činjenice da brisači gube borbu sa vremenom.

Na nekim mestima, posle kiše dođe duga, ali na Transfagarašanu dođu reke i vodopadi. Zbog strmog terena, voda se sliva niz planine, menjajući pejzaž. Stajemo, još uvek sa ove donekle gore, a ipak bolje strane planine i gledamo oblake koji su na dohvat ruke, i novonastale vodopade kako žure ka dolinama.

I srećni smo. I nismo.

Život nikad nije samo jedna od tih stvari, već je mešavina, a samo je na tebi da odlučiš šta će preovladati. Kao i uvek u ovakvim trenucima, odlučila sam da izaberem sreću – sreću jer je ostvaren san, jer je naučena nova lekcija, jer između svih užasa našli smo momente lepote, jer smo okruženi prelepim planinama, jer smo tu gde su oni bili, jer smo tu gde smo mi želeli da budemo, i vraćamo se nazad kroz tunel, i spuštamo se nazad niz serpentine i psujemo iz sveg glasa jebeni autobus pun poljskih turista i morona koji je odlučio tu da ih pošalje i žao mi je što nemam šilo pri ruci da mu izbušim gume, pa se molim da mu neka krava prepreči put, i na prvom pravcu ga obilazimo, silazimo sve bliže dolini, i Nemanja gazi gas, okruženi ničim i nikim, konačno izbacujemo sve iz sebe, jer biramo da budemo srećni i da vozimo i da slušamo Don’t Stop Me Now, na svakom putu i u svakom trenutku.

Svaki put na kom smo srećni je najbolji put za vožnju na svetu!

Hugs for all,

Ana

Podeli svoje mišljenje

%d bloggers like this: